Znam da sam te izmaštala bojama još ne izmišljenim. Ne znam samo kako da prestanem da te čekam, a da te ničim ne promenim. I ne znam ovu prazninu u sebi kako i čime to da popunim? Znam da sam ti bliže kada čašu belim vinom dopunim. Tu si. I još uvek, nekako, moja snaga […]
Kradem ti elektrone entropijo. Batrgam se u lavirintu primordijalnih vulkanskih dimnjaka. Ja svoj porez pošteno plaćam, krvopijo! Moj opstanak titra između nebeskog i zemaljskog čardaka. Da li je poruka dovoljno jaka? Zrači li u mraku Ortovog oblaka? Da uzna mudrost velikog praska moja istina slabašna je. Tovim svinje! Brišem sline, rukavom sa mirisom čvaraka. Pogledom
Glavu će ti staviti Na panjeve govora Tražiće te u Orgijanju smisla, I kada više nemaš Šta da kažeš, Tada počinje lutanje Po oltarima Ako dozivaš bogove, Bogove ćeš i dobiti I nemoj da te uče Kako se žitije pišu Pesnik je ništa Do Murnaovo tumačenje Života Mora da su Nemci bili u pravu
Diše mi se neka šuma; Svesno i vešto silazi s uma, Konstantni delikvent-sanjar, Naopakih misli vajar Mimo svakog druma Diše mi se neka šuma; S prašnjavom knjigom u šaci, Ne onom koju moraju, đaci Čitati- tako im veli škola, Uskraćuju im maštu, do zla bola! Potom mi se silno zeva U oblake, i dangubiti ne
Тумарајућ шумом, душа у паклове сишла, Тек на трен да силне спозна ужасе Али, ако моја буде Беатриче отишла Кога ћу онда у рају имати уза се? Да ме води с неба на небо И да благост моја и светиња сва, Када инспирације будем треб’о Остану заувек лице њено, ока јој два. Да
ti si tamnica u kojoj gori svetlost odsečena stabla, cela od korenja cvetić zakržljao u razvoju, dišeš na ugljen dioksid, ponosna kao hrastovi i gora od koje bolje nema proleće kojem se nije vratila lasta, pa žališ narod se tvoj u visine diže ali je dno geografska veličina kojoj menjaš pojam tvoje su livade zelene
Jednoličan ritam muke. Prazan trg, sem tebe. Sa nogama u fontani držiš glavu na kolenima. Presamićen, misliš da si sam na svetu. Unaokolo magične kugle sa slikama prošlosti i budućnosti skaču kao loptice-skočice. Bez sadašnjosti, život je period između ujutru čistih i uveče prašnjavih cipela. Knjige koje si pročitao odleću
Нађох то место, у сну, под плаштем ноћи. Пружи руку и можеш га пронаћи. Далеко је као цео свет. Чућеш зов, осетићеш долазак кад Месец заплеше. Где жудиш за постојањем у некој младој вечности, тамо ћеш га пронаћи. Тамо никада нећеш избледети. Постоји начин. Пођи са мном, и показаћу ти. Пронађи ме на хоризонту, где
Napisi mi nešto, nešto malo i umirujuće. Napiši mi pismo koje cu moći zgužvati i spaliti. Osmisli jutarnji pakao za mene, probodi me munjama i treptajima neba. Pošalji kišu na mene, oluju da me na kratko ozari. Zapevaj mi, nek se tlo klati. Nek se ruše grafovi od tvog glasa. Poigraj se malo, zamaži vetar
Meduza Junak s nožem i ogledalom leži mi pod nogama. Šire se krila u utrobi dok bdim nad snom mojih sestara. Sanjaju svet bez žrtvi. Provodim dane u vajanju, čekanju na mladiće pune žudnje za mojom krvlju i straha od mog pogleda. Silovatelji, otimači, svete ubice čija su dela božja volja. Za njih sam
Čitao sam o zamrznutim konjima uhvaćenim u lošem vremenu, u trenutku dinamičke neodluke. Nakostrešenih griva ukočenim u instiktivnom odmahivanju glavom. Čitao sam i o zamrznutim ljudima. Kreću se ka svakodnevu, sa udovima bez krvotoka. Zamrznutim kosama industrijskih hemičara. Čitao sam o još koječemu i sve je ohlađeno do tačke gde materija prestaje da se kreće, gde
