Нови је дан и све исто, Сунце није плануло, Иако је јутро свануло.   Човек се против неправде буди, Сви ћемо једном пред Бога да суди.   Земља је једна, Помозимо јој, Наша је земља спасења вредна!   Сунце није обасјало Уморна и промрзла лица, Можда су наше звезде И ведри дани давно изгубљени. […]

Vatra i ništa Sudbina nam je svima ista To govori zagađena voda čista Vrata modernog proročišta Zapovedaju: sebe se odrekni Svi tvoji zakoni Jesu samo pepeo i demoni U uglu kutijica Neka nova školica U njoj strahovi A njih voze popovi Klekni našoj zakletvi I kreni ka stazi slavi Ubij drukčije Bubašvabe koje prate mitske

  Je li to ono kada bez straha piješ kafu sa drugaricom. Je li to ono kad se dotjeraš pogledaš se u ogledalo i sama sebi kažeš to je taj izraz u tvome oku Je li to ono kada odeš kod sestre i pozdravljaš se s njom od srca i budalasate bez podozrivih pogleda Je

  Замисли дрво и поља цвећа, каква срећа! Лакше је замишљено их оживети, него спокој пронаћи и са срећом саживети. Замисли, није живот велика и пуна новца врећа, док за још уништавају наша поља цвећа. Није наша земља једно обично парче, она је део свакога од нас и преко јој је потребан спас! Замисли, колико

Ponekad život se zaglavi u procepe između svetova. I ma koliko gurali kola, ne možemo dalje istim putem, slepi i gluvi za tuđe sudbine, slepi i gluvi za sopstveni usud. Jer svi smo delovi mašine na fabričkoj traci, nevolja tuđa sutra je naša kleta sudbina. Ko to odvaja ispravne primerke od škarta? Ko određuje koja

Mislim da to što te viđam toliko često nije slučajnost. Nikako ne može biti. Svaki put kad stavim tačku na ovu priču – neka viša sila me ošamari realnošću, izbriše tačku i na njeno mesto stavi zarez. Nije kao da patim, samo se, s vremena na vreme, setim svih onih osmeha koji su obasjavali našu

Ako ikad poželiš da te neko voli onako kako sunce voli jutro, da ti čuva snove kao tajnu što se šapuće tiho. Zapitaj se, imaš li hrabrosti za tu ljubav? Šta bih ti bio ja? Da li bih ti bio sve?   Ako ikad, u trenucima noćne tišine, poželiš da jastuk pored tvog nije hladan,

Tebi,Kojoj nikada nisam smeo govoriti o svojim strahovima, čežnjama i ludilu…Pišem i prepričavam tobom opčinjene monologe moje duše…Ne, nije to protraćeno vreme,Ta naizgled imaginarna ljubav,Ovom čoveku donela je više radosti od prvih proleća, prvog poljupca, i bezbroj svitanja u dvoje..Taj osećaj da lebdiš na najudobnijem oblaku nesanice, upoznao me sa srećom..Ko sam ja bez tebe?Tek

Zamisli ne budeš sutra tu, ne probudiš se… Ne probudi te alarm za posao, koji naviješ dva puta, ali ti ga ne čuješ Zamisli više ne skuvaš kafu mami, a ni tati… I ako tata nije tu sa Vama trenutno  Zamisli ne posvađaš se više sa sestrom oko odeće, oko toga što hoće da ide

Kasno je za “izvini”. Kasno je za sve ono što smo nekad bili. Kasno je za izlazak iz začaranog kruga. Tamo gde je nekad bio zaslepljujući sjaj ostaje samo nada, nada da će sutra biti bolje. Međutim, svaki dan je isto. Reči su nevažne, dela su ono što odražava nečije poštovanje prema tebi. Moje poštovanje

  За времена стара, одувек си била она права, једина и остала. Колико је само време, узело прилика да би моја постала? Постала ниси, ту си у близини, најближе срцу, што се може прићи, опстала. Живиш са сваким откуцајем, уздахом ваздуха, без којег не могу преживети. Шта ће ми откуцаји? ко да броје ситно сате,

  Ko to spominje ko to čestita 29. novembar Prošla su pola vijeka od kada su skromnost i siromaštvo bili vrlina Prošlo je pola vijeka od crvenih knjižica srpa i čekića ježenja kože uz himnu Hej Sloveni ! Prošlo je sve kao da nikad ni bilo nije Dvadeset deveti novembar postao je dan gotovih jela