лично, не постоји ми већа казна од равнице све изгледа тако достижно, све звучи лагано, споро и ослобођено све делује оствариво и лако и онда те тако наивног превари очас посла немаш куд да се сакријеш да склониш поглед, бол, чак и срећу немаш куд све око тебе је надохват руке ти си надохват руке […]
Кажу да поезија умире у двадесет првом веку, а она плеше, пева, грли, цвета у праменовима њене косе, дише у њеним грудима, пресвлачи се на њеним длановима и огољена се рађа из њеног уздаха. Кад би поезија била жена, имала би њене о ч и.
Моја мајка је волела снове али не и разговоре о њима. Једном је сањала мог брата са наочарама и седом косом. О томе је причала након што смо чули да је поломио руку. У њеним сновима били су и коњи са равним потковицама, празан пасуљ и шуме бамбуса. Родила ме је на
Dođe smrt na vrata Ne kuca, samo uđe Stane kraj kreveta Spusti ruku na belu postelju Ne prljaj! Dreknem ja Nije Ona tvoja Bunim se Valjda ja znam kada je vreme Izričit sam a molim Misliš da pobeđuješ, Smrti A gubiš Gubiš mogućnost za još jedan tihi ulaz u naš dom Ne prljaj,
Divlji moji kako da razumem zašto nam gledaju u zube I vekovima mamuzaju potomke otimaju pašnjake Usud smo drugačije naravi Divlji stolećima zasejavamo jame klijamo iz grobova kao žito za žetvu hlebu sa sedam kora Jel to podsetnik da se ne damo u amove I ne teglimo na duši krivdu tuđih carstava Ništa do svog
Ptici bez neba u krilama vode pod nogama I krošnje u kljunu Zabranismo jug Trganjem iz jata Darovamo gvozdeni dvorac sa dva pruta obešen o čiviluk Da jecajem do smrti čerupa perije i postane gramofon. Jer I iza gvozdenih stubova Ptica je oduvek verna samo nebu dok ne zanemi ilovači I nikada neće imati drugog
Ne možeš dotaknuti zemlju! Kreneš rukom, ona uzmakne Staneš stopalom, ona se ulegne. Ne možeš dotaknuti zemlju kolenom. Poklekneš, ismeje te. Pravovernom čelu izmakne, apostolni oko od nje ka nebesima okrene. Možeš je pećinom prežiliti, prokopom pohoditi, ali je rukom nećeš dotaći. Posadi stablo, njegovim korenom je ka srcu privuci. Nikako zemlju rukom ne
Mi smo duh oglodanog mesa sa kostiju naših starih. Mi smo stopa na mestu gde spustiše koleno uz naklon. Kandilo miriše i dimi. Muzika iz cevanice ulovljenog jelena. Bubanj ozvučen kožom njegove drage, zaklane kraj njega. Kandilo miriše i dimi. Prostrli smo njenu zenicu na stazi, crnu i duboku. Nestaju u
Немам за варке украсну кутију, јалове збирштине, упарађене булументе, што умеју маглу у кесе да пакују, ошараног сам губера уз свилене претенденте. Муцам ослађене реплике ласкаво бљутаве, чкиљим у збирне побуде и модне трендове, гајим џанарике, трчим кроз младе отаве, природним бојама осликавам своје брендове. Празничним прелом певушим уз двојанице, у колоплету палац
Pitam se šta si video u meni pa te je privuklo toliko da nisi mogao da odoliš mi iako si znao da jedno za drugo nismo suđeni? Da li tu nesigurnu devojku željnu pažnje pa si mislio da će da pristane na bilo šta zarad tvojih dodira? Da li tu vatru u meni koja je
Bio sam kap prosuta iz sivog bokala što preliva Dunav I uplakani klovn čiji cirkus je rastrgao lav ispaljivali su me umesto topovskog đula i lovili u mrežu kao smuđa. odskakao sa obe strane pozornice preformans bez scenarija i publika bez karte Crv koji trikom pretvara u prašinu daske koje život znače Dolazio nepozvan na
Toliko sam te vrištala… Godinama, u sebi. Vrištala sam te iz petnih žila u kontradiktornom skladu. U nemiru, mračnom od roletne, Sabijene zalutalom šakom nervozno na veliki prozor, zorama. Vrištala sam te kroz tuđe tajne, krijući te od zlih poganština. I nikada nije ono vreme da te zauvek pustim. Znam da znaš i razumeš da
