Htela bih da pođem – a da se ne okrenem,Ali ne mogu, jer previše me boli;Da pismo ostavim i u njemu te spomenem,Srce moje puklo bi, jer te ludo voli! Htela bih da odem – sećanja u kutiju stavim,Ali ne mogu, jer previše su jaka;Srce mi ne da dâ bez tebe ostarim,Na tebe me podseti […]
Miriše tamjan, u zidovima živi Okoreli vosak spečene sveće I prozori nemi, tek su blago sivi kraj okna, rasuto počiva cveće Patos se žali i za tišinu moli kao sveštenik, zavesa molitvu drži Jer samo tako, obučeni a goli Čovek će doći do života srži Ogromne iza me’ ostaše dveri A dole odran medostrasnik leži
Ostavila sam cigareDobro, uzmem nekad tek po koju, ne uvek, ne od svakogJednom mi je rečeno da, ako zapalim samo u srećnim trenucima, u tome nema toliko zlog Ostavljam i neke druge loše navike i stvariNeke manje-više uspešnoMalu crnu haljinu sam ostavila u ormanu, pa da ne čami tako, obučem je nekad, čisto da je
Ko je taj što ti razum mutiTugom se bolna poezija pišeJesen stiže kad leto zaćutiProzori su mokri od umorne kiše Ko je taj što ti nemir stvaraU duši krhkoj strepnja mesto uzeVetar prozore od srca zatvaraNa licu ti osmeh zameniše suze Ko je taj što ti sreću kvariSnovi su tvoji popločani nadomŽivot je kratak i
Mesec je sluga talasa, obe njegove strane. Sunce je već svoje, osim par pega i nema neke mane. Uprkos strašnjoj jurnjavi, poput dečijeg trčanja u parku, kat kad stignu da naprave pauzu i predahnu u istoj liniji. I gledaju jedno drugog tako. Svi ljudi se čude toj pojavi njima samo znanoj. Neki kažu da
Nisi više beba Penješ mi se po glavi Unutra si rupu napravio Zajedno odgajamo A ti se bojiš Kao da si sam U izvoru boli Ne dozvoli Da ne otvoriš oči Sekund je dovoljan Da se zaboravi vek Zaustavi na tren Ovaj šareni svet.
Morsko plavo Ne volim te Nikad i nisam Gledam te I ne vidim kraj Dubinama plovim Sa nekoliko kapi Gutam vazduh So mi je obrok U mislima 24h pomračenju goli otok
I Poezija identiteta Na čijem se pragu Češaš noćas? Četvrtina si projekat Četvrtina jastuk Četvrtina more na koje ne želiš da ideš Ali ipak siliš sebe – Zarad koga? A četvrtina pesma koja tebe na silu peva. -Kako to misliš pesma peva? Zar ne peva čovek? Peva pesmu? -Ja pišem. Ton postoji pre mene. Pesma
Hej toliko ratova i toliko pokolenja u smrti semena sutrašnjice ne začne u nama pijani imperatori i dalje i Cezar što plače onima što ga ubiše Hej imamo muziku i reči i ljubav i jedan veliki gram duše koji ne znam gde je imamo jedno obešeno pleme stihova što nam visi u duši dok sve
Смета им што си пркосна, трулеж светски вређашто си храбра и поноснаи не даш да ти повију леђа. Дејствујеш мудро и правично,следећи визију својуо Српству које је сличнопчелама сложним у роју. Као некад Косовка девојка,видаш роду озледе душевне док ти је под крилом тробојкавијорена кроз борбе вековне. Речима потеклим са усана златнихо очувању манастира древних брањених још од
Бојни ме поклич призива,одлуку велику изазиваВапај ми браће непрестанипоручује:”Долази нам, већ касниш” Одазвати им се моја је жеља,прошла су одавно времена миранесташе радости и весеља ово је изнад наших оквира. Родна се груда бранити мора,на рођењу ми је записано, и када лице заврви од бора у грудима завек уклесано. Душмански ратник чека браћу је силну посекао,ал види и он
