za ovu reku ja zivot dajem kao lud a to cuva mi glavu cesma je zavrnuta al sa slavine kap jos pada na travu   za mudrost predaka odlomi granu i baci u vatru ta mudrost je ko bujica koju sipas u casu i das prosjaku   ko me je ovde stavio taj mora da […]

поезију ће сви писати /једног дана/ и сви ће бити песници /једног дана/ шарлатански лаички површно траљаво аљкаво /поезију ће сви писати/ *по мотиву Бранка Миљковића

Stablo se posloži zemlji deblom da pothrani kamin I ne okrivi drvoseču za končinu Ni ptica beskućnica zbog gnezda Ni hlad što nesta zbog ognja Ni sipac što zazvižda žaru Ni gar što posta pepeo. Ni pepeo što raznese vetar Samo drvodelju sa zubatom testerom Što od života udešava škrinju Za grobni kvadratni metar.

Slaba sam kad sam pored tebe. Nemam nikakvu samokontrolu. Ne umem da ti kažem ne. Slaba sam kad me ljubiš. Niko me nije ljubio tako intenzivno i strastveno kao ti. Ludim zbog tebe. Želim sve više sa svakim spojem naših usana. Slaba sam kad me dodiruješ. Osećaj tvoje kože na mojoj tera me da drhtim,

Potraži me u odbačenim krilima svilenih moljaca Poslednjem dahu septembra Zaostaloj kapi ispijenog Bermeta Kocki leda na dlanu U okrenutoj šoljici jutarnje kafe Dok zabadaš prstom želju Možda me opet bude u nekom pabu U pogledu sumnjivih lica Kada sunce zakrvavi nebo kao tog decembra Ili dok usisavaš prošlost i ribaš uspomene iz spavaće sobe

nema te vise u mojim memoarima niti imam tvoj broj memorisan da me boli kao logorski . kosa mi ponovo raste i pronasla sam pravu nijansu sive koja na tebe ne lici   tvoji prsti nisu mojima zapetljani ni u jednoj prici odavno je nestalo interesovanje za pitanje koga od jutros ljubis jer sustina jedna

Verovala sam ti i nisam ni sanjala da si ti ta muška zamka od koje sam toliko bežala i koju sam pokušavala da izbegnem. Zbunjuješ me rečima i izluđuješ. Ja ti to dozvoljavam. Izazivaš me. Ja ne uspevam da ti odolim. Ne mogu da te krivim. Ja sam bila ta koja je sve ovo započela.

Sinoć krenuo kući zagrejan nosio osminu sa sirom u levoj zbirku Mike u desnoj Besedismo o poeziji Plavom čuperku i kako nešto teži poput kocke šećera zamisli 21 gram A šta to tačno beše ne znam Isprekidanim linijama što katastarski dele drum poput avlije jedan prizor je jecao Raskrsnica zaliči na ušće semafor na lučki

Pala sam na tebe. Ti si me primio u svoje naručje. Dozvolila sam sebi da se osećam voljeno i bezbedno u tvom zagrljaju ali moje anksiozno srce se i dalje plaši da ćeš se predomisliti, ispustiti me kad se najmanje nadam i pustiti ga da se slomi.

Mladi gorani Izvinjavam se za pokradene cvetne pašnjake i šumice migrirane u pesme Uskoro će aterirati jesen Kolektivno svi na neplaćeno i čim istrunu poslednje dunje ostaće šipak da se bere Zemlja ode na globalno zagrevanje u poslednoj četvrtini da napravi razliku Zbog dece Neću biti mutav kao gavran sa komadom sira u kljunu Sviknut

Umem da sam hladan, umem da sam vreo. Umem da budem i ono što nisam hteo. To je neretko do drugih i do onih u meni. I ko ih jebe sve ponekad! I to mora. Oprostićeš mi što opsujem i ljubim te istim usnama. Ti umeš da se lepo ljubiš i da baš lepo rukom

Možda i imamo sličan ugao kamere na ovaj svet. I pre prve klape koja je pala, prstom smo dodirnili mesto fokusa. Ne živimo u konceptu, živimo u procepu sopstvenih trauma i unapred naučenih igara i uloga podobnih za javno prikazivanje. Osmeh se još jedino prožima kao iskren reper na trgu našeg nesvesnog i kao kakav