Ptici bez neba u krilama vode pod nogama I krošnje u kljunu Zabranismo jug Trganjem iz jata Darovamo gvozdeni dvorac sa dva pruta obešen o čiviluk Da jecajem do smrti čerupa perije i postane gramofon. Jer I iza gvozdenih stubova Ptica je oduvek verna samo nebu dok ne zanemi ilovači I nikada neće imati drugog […]

Ne možeš dotaknuti zemlju! Kreneš rukom, ona uzmakne Staneš stopalom, ona se ulegne. Ne možeš dotaknuti zemlju kolenom. Poklekneš, ismeje te. Pravovernom čelu izmakne, apostolni oko od nje ka nebesima okrene. Možeš je pećinom prežiliti, prokopom pohoditi, ali je rukom nećeš dotaći.   Posadi stablo, njegovim korenom je ka srcu privuci. Nikako zemlju rukom ne

Mi smo duh oglodanog mesa sa kostiju naših starih. Mi smo stopa na mestu gde spustiše koleno uz naklon.   Kandilo miriše i dimi.   Muzika iz cevanice ulovljenog jelena. Bubanj ozvučen kožom njegove drage, zaklane kraj njega.   Kandilo miriše i dimi.   Prostrli smo njenu zenicu na stazi, crnu i duboku. Nestaju u

Немам за варке украсну кутију, јалове збирштине, упарађене булументе, што умеју маглу у кесе да пакују, ошараног сам губера уз свилене претенденте.   Муцам ослађене реплике ласкаво бљутаве, чкиљим у збирне побуде и модне трендове, гајим џанарике, трчим кроз младе отаве, природним бојама осликавам своје брендове.   Празничним прелом певушим уз двојанице, у колоплету палац

Bio sam kap prosuta iz sivog bokala što preliva Dunav I uplakani klovn čiji cirkus je rastrgao lav ispaljivali su me umesto topovskog đula i lovili u mrežu kao smuđa. odskakao sa obe strane pozornice preformans bez scenarija i publika bez karte Crv koji trikom pretvara u prašinu daske koje život znače Dolazio nepozvan na

Toliko sam te vrištala… Godinama, u sebi. Vrištala sam te iz petnih žila u kontradiktornom skladu. U nemiru, mračnom od roletne, Sabijene zalutalom šakom nervozno na veliki prozor, zorama. Vrištala sam te kroz tuđe tajne, krijući te od zlih poganština. I nikada nije ono vreme da te zauvek pustim. Znam da znaš i razumeš da

Reklamiramo se Poput kafića Okupljamo ljude Pod svoj krov Ptice Hranimo Kofeinima   Igra rečima Je učinila Svoje   Krvi naše krvi Izađite na ulice Neće vas Rastopiti iluzije Turista bez kišobrana Ipak su od sunca I pobegli

za ovu reku ja zivot dajem kao lud a to cuva mi glavu cesma je zavrnuta al sa slavine kap jos pada na travu   za mudrost predaka odlomi granu i baci u vatru ta mudrost je ko bujica koju sipas u casu i das prosjaku   ko me je ovde stavio taj mora da

Stablo se posloži zemlji deblom da pothrani kamin I ne okrivi drvoseču za končinu Ni ptica beskućnica zbog gnezda Ni hlad što nesta zbog ognja Ni sipac što zazvižda žaru Ni gar što posta pepeo. Ni pepeo što raznese vetar Samo drvodelju sa zubatom testerom Što od života udešava škrinju Za grobni kvadratni metar.

Potraži me u odbačenim krilima svilenih moljaca Poslednjem dahu septembra Zaostaloj kapi ispijenog Bermeta Kocki leda na dlanu U okrenutoj šoljici jutarnje kafe Dok zabadaš prstom želju Možda me opet bude u nekom pabu U pogledu sumnjivih lica Kada sunce zakrvavi nebo kao tog decembra Ili dok usisavaš prošlost i ribaš uspomene iz spavaće sobe

nema te vise u mojim memoarima niti imam tvoj broj memorisan da me boli kao logorski . kosa mi ponovo raste i pronasla sam pravu nijansu sive koja na tebe ne lici   tvoji prsti nisu mojima zapetljani ni u jednoj prici odavno je nestalo interesovanje za pitanje koga od jutros ljubis jer sustina jedna

Sinoć krenuo kući zagrejan nosio osminu sa sirom u levoj zbirku Mike u desnoj Besedismo o poeziji Plavom čuperku i kako nešto teži poput kocke šećera zamisli 21 gram A šta to tačno beše ne znam Isprekidanim linijama što katastarski dele drum poput avlije jedan prizor je jecao Raskrsnica zaliči na ušće semafor na lučki