Diše mi se neka šuma; Svesno i vešto silazi s uma, Konstantni delikvent-sanjar, Naopakih misli vajar Mimo svakog druma Diše mi se neka šuma; S prašnjavom knjigom u šaci, Ne onom koju moraju, đaci Čitati- tako im veli škola, Uskraćuju im maštu, do zla bola! Potom mi se silno zeva U oblake, i dangubiti ne
Тумарајућ шумом, душа у паклове сишла, Тек на трен да силне спозна ужасе Али, ако моја буде Беатриче отишла Кога ћу онда у рају имати уза се? Да ме води с неба на небо И да благост моја и светиња сва, Када инспирације будем треб’о Остану заувек лице њено, ока јој два. Да
ti si tamnica u kojoj gori svetlost odsečena stabla, cela od korenja cvetić zakržljao u razvoju, dišeš na ugljen dioksid, ponosna kao hrastovi i gora od koje bolje nema proleće kojem se nije vratila lasta, pa žališ narod se tvoj u visine diže ali je dno geografska veličina kojoj menjaš pojam tvoje su livade zelene
Jednoličan ritam muke. Prazan trg, sem tebe. Sa nogama u fontani držiš glavu na kolenima. Presamićen, misliš da si sam na svetu. Unaokolo magične kugle sa slikama prošlosti i budućnosti skaču kao loptice-skočice. Bez sadašnjosti, život je period između ujutru čistih i uveče prašnjavih cipela. Knjige koje si pročitao odleću
Нађох то место, у сну, под плаштем ноћи. Пружи руку и можеш га пронаћи. Далеко је као цео свет. Чућеш зов, осетићеш долазак кад Месец заплеше. Где жудиш за постојањем у некој младој вечности, тамо ћеш га пронаћи. Тамо никада нећеш избледети. Постоји начин. Пођи са мном, и показаћу ти. Пронађи ме на хоризонту, где
Napisi mi nešto, nešto malo i umirujuće. Napiši mi pismo koje cu moći zgužvati i spaliti. Osmisli jutarnji pakao za mene, probodi me munjama i treptajima neba. Pošalji kišu na mene, oluju da me na kratko ozari. Zapevaj mi, nek se tlo klati. Nek se ruše grafovi od tvog glasa. Poigraj se malo, zamaži vetar
Meduza Junak s nožem i ogledalom leži mi pod nogama. Šire se krila u utrobi dok bdim nad snom mojih sestara. Sanjaju svet bez žrtvi. Provodim dane u vajanju, čekanju na mladiće pune žudnje za mojom krvlju i straha od mog pogleda. Silovatelji, otimači, svete ubice čija su dela božja volja. Za njih sam
Čitao sam o zamrznutim konjima uhvaćenim u lošem vremenu, u trenutku dinamičke neodluke. Nakostrešenih griva ukočenim u instiktivnom odmahivanju glavom. Čitao sam i o zamrznutim ljudima. Kreću se ka svakodnevu, sa udovima bez krvotoka. Zamrznutim kosama industrijskih hemičara. Čitao sam o još koječemu i sve je ohlađeno do tačke gde materija prestaje da se kreće, gde
Kišo sporije kidaj gluvu tišinu naivnog grada. Ja želim da čujem kako ona sa njim pada, u tamni beskraj. Učinilo mi se u daljini lomljenje toplih kostiju, što ljube blede ruke mokre, krvavih brazda zarivenih noktiju. Želim čuti vrisak i poslednji uzdah njen i videti njegov pogled ko staklo od straha slomljen. Znam da njegovo
Наздрављам данас за неке победе. Јуче је било, па заборавило се. Не види се ништа више. Крпом сам избрисала ожиљке. Тешко је било са дна повући се. Ратови губили су се, порази изгазили ме, а ти ме гледаш као да све то мој избор био је. Ипак, у ћошак срца закључала сам те. Ено она
Kasnili su pola piva. Zazvonili su i ušli. Pozdravio sam ih i Rurki i De Niro su seli. Podelio sam karte i ponovio pravila. Uložili smo vreme. De Niro je gledao užarenim očima i dugim noktima češkao bradu. Rurki je pušio, držeći cigaretu između malog i prsta do njega.
