Ti Moja suđena aveti damo slomljenih krila povijenih u suton Vidim Podsmehuješ se iz jama čiodama nijanse rđa A gde su ti oči nad krvavim kljunom da te pogledam pravo u njih ljubavnice udovice živih majko upokojenih slušaš li dok pregovaram sa gavranima O trenutku Ne poj mi uspavanku Znam da čekaš život da dogori […]
Svetlost nije na kraju tunela već na kraju htenja tvoje uobrazilje. Mirišeš mi na čaj, a u hladovini breza osetim da ti pripadam.Možda je do lepote igri senki lišća ili do paukova prozirnih i sporih kojih se sada ne plašim niti pitam za razlog zašto je najednom tako.A i šta će ti to od mene!Zar
I ovu noć sam proveo na travi. Gledao u nebo, brojio komete. Bežao od kreveta, iako me mami, Da ukrade vreme, da te opet sretnem. Ni ove noći nisam hteo leći, Umoran na jastuk, ko na tvoje grudi Hodam po mesečini koji neću preći. Samo ja sam budan dok spavaju ljudi. A ova ponoć, ista
Noć Kakva je to senka Minula Zamućenom ivicom Mog vidnog polja? Ne Nisam luda Videla sam taj Ubrzani pokret Titraj mračne energije Izmilele Iz japanskog horora Ne smem da priđem Ne smem ni da bežim Staklo je Previše tanko Mogla bih ga razbiti Uspaničena I ugušiti se U sopstvenoj krvi Pretećoj atmosferi Spoljašnjeg sveta Senka
лично, не постоји ми већа казна од равнице све изгледа тако достижно, све звучи лагано, споро и ослобођено све делује оствариво и лако и онда те тако наивног превари очас посла немаш куд да се сакријеш да склониш поглед, бол, чак и срећу немаш куд све око тебе је надохват руке ти си надохват руке
Кажу да поезија умире у двадесет првом веку, а она плеше, пева, грли, цвета у праменовима њене косе, дише у њеним грудима, пресвлачи се на њеним длановима и огољена се рађа из њеног уздаха. Кад би поезија била жена, имала би њене о ч и.
Dođe smrt na vrata Ne kuca, samo uđe Stane kraj kreveta Spusti ruku na belu postelju Ne prljaj! Dreknem ja Nije Ona tvoja Bunim se Valjda ja znam kada je vreme Izričit sam a molim Misliš da pobeđuješ, Smrti A gubiš Gubiš mogućnost za još jedan tihi ulaz u naš dom Ne prljaj,
Divlji moji kako da razumem zašto nam gledaju u zube I vekovima mamuzaju potomke otimaju pašnjake Usud smo drugačije naravi Divlji stolećima zasejavamo jame klijamo iz grobova kao žito za žetvu hlebu sa sedam kora Jel to podsetnik da se ne damo u amove I ne teglimo na duši krivdu tuđih carstava Ništa do svog
Ptici bez neba u krilama vode pod nogama I krošnje u kljunu Zabranismo jug Trganjem iz jata Darovamo gvozdeni dvorac sa dva pruta obešen o čiviluk Da jecajem do smrti čerupa perije i postane gramofon. Jer I iza gvozdenih stubova Ptica je oduvek verna samo nebu dok ne zanemi ilovači I nikada neće imati drugog
Ne možeš dotaknuti zemlju! Kreneš rukom, ona uzmakne Staneš stopalom, ona se ulegne. Ne možeš dotaknuti zemlju kolenom. Poklekneš, ismeje te. Pravovernom čelu izmakne, apostolni oko od nje ka nebesima okrene. Možeš je pećinom prežiliti, prokopom pohoditi, ali je rukom nećeš dotaći. Posadi stablo, njegovim korenom je ka srcu privuci. Nikako zemlju rukom ne
Mi smo duh oglodanog mesa sa kostiju naših starih. Mi smo stopa na mestu gde spustiše koleno uz naklon. Kandilo miriše i dimi. Muzika iz cevanice ulovljenog jelena. Bubanj ozvučen kožom njegove drage, zaklane kraj njega. Kandilo miriše i dimi. Prostrli smo njenu zenicu na stazi, crnu i duboku. Nestaju u
Немам за варке украсну кутију, јалове збирштине, упарађене булументе, што умеју маглу у кесе да пакују, ошараног сам губера уз свилене претенденте. Муцам ослађене реплике ласкаво бљутаве, чкиљим у збирне побуде и модне трендове, гајим џанарике, трчим кроз младе отаве, природним бојама осликавам своје брендове. Празничним прелом певушим уз двојанице, у колоплету палац
