Nemojte deco krasti pesmice Nije lepo pisane su badava i mnoge ne vrede ni groš ako vas uhvate govoriće da ste ih vi pisali Ima da vam izvuku uši ispraše po turu pošalju u ćošak da klečite na kukuruzu I verovatno nagr(a)de Pustite kako vas vaspitavaju bake i deke. Tako se ne raste u velike […]
Da se krijes, jer te lovi Da zaurlas, jer te lomi Da se zgrcis, jer te boli Da prestane na trenutak, da pomisliš da te voli Da ti cveće kupi, Da te mazi, grli Pa kad misliš nije više onaj stari, On se opet menja, kvari Ni ne gleda gde mu ruka pada Misli može
Sama s dvoje dece i trećim na putu Stojiš na sred ceste u starom kaputu Mlađe dete želi kući, ne želi da kisne Starije kući neće, zna da tamo ne sme ni da pisne Mlađe još je malo, ne zna ime svoje Starije je veće, zna da može bolje Dvoje dece za suknju ti se
Jutros su objavili da me nema Da sam nestao Umalo da zovu policiju Odmah uredih uzbunu U svim sredinama gde sam do sada nastavljao Sva moja lica jednine su zbrajala godove panja da zaključe kada se to uredilo Viđen sam istovetno nizvodno od Dunava i Naprslom zidu Konstantinove tvrđave u Nišu U koverti nadutoj od
Putevima Anđela Našao sam trag anđela jednom, u tihim šapatima večernjeg povetarca, na tom mestu gde se sudbine spajaju, gde ljubav čeka, kao stara pesma. Sreo sam te negde među zvezdama, u pesku vremena, gde se naša sreća rodila. Iako svet nestaje mi ćemo ostati, na toj poslednjoj stanici nade, zajedno. Mesto gde ti i
Kada cinik priča sa nadom, verovatno je pod sedativima ili u želji da se svidi nekom navlači plašt dečačluka. Kada cinik želi nešto, prekriva ga sram jer zna da uzaludno teži da se izvuče iz pakla u koji je sam upao, jureći istinu. Kada cinik ne zna nešto, dečačluk mu na uši izvire i od
Те хладне и кобне зиме, Потресен смрћу свога сина, Чији смрадни дах му за вратом дише, Идиот и Коцкар закуца на тешка врата Једног од манастира Оптине Пустиње И угледа старца по имену Амвросије. Кротки поглед баћушкин Продире у његове очи Које своје патње исказују вештије Него антијунак из Подземља: Болује од Херкулове болести. Танани
Било ми је лакше спознати те из даљине, твоје очи, несавршености, мане и врлине. Боже, сваким трептајем видим то зеленило, дубоко, нежно, а опет продорно, у мој се ум укоренило. Боже знај, нећу је на дан, још мање само на ноћ; речју њеном ја се храним и за живот добијам моћ. Затражио бих плес, макар
Misliš li da je posle tebe lako? Nije lako ni živeti ni umreti. Posle tebe više nijedan dan nije isti posle tebe sunce više nema sjaj, posle tebe nema ljubavi više posle tebe svemu je došao kraj u srcu samo tvoje ime piše. Posle tebe sve sam zvezde, nazvao imenom tvojim, više se ni noći
Sveske mi imaju uši drvo prisluškuje između redova Dok prelazim linije Preskačem kocke Igrokazom razbacujem reči ko školice Koren svega Se srcem sruči Kad menja oblik iz daske u list grana za život Hartijom sa police
Nebo plače za kišom Mi plačemo za nama Sve se sliva u sutonu mekom Nismo bili hrabri. Gurajući poganim jezikom željna nepca, prikrivamo licemerni gnev i gnoj svojih duša. Nismo bili hrabri. Izneli smo se i izdali vise puta. Postadosmo krhki i škrti na onome sto davasmo u strastvenom plamenu obećanja. Zagasit mesec se jedino
treba im još mnogo novca pa nam zlatnom kašikom pokazuju smer juriša zaključavaju nam kosti bravom svoga sefa njihova sloboda naša je tamnica naša sloboda njima je okov ulubljenim plehanim tanjirom kopam sebi zaklon kroz rov vodim našu zajedničku majku mariju već je jednog sina sahranila a sada mene ispraća dok sa drugom sledim smer
