Kad dođeš do zida na kraju puta, I stazu iza tebe proguta tama, I ne očekuješ ništa od sveta, Sveta u kome više ničeg i nema.   Kad život zaspi i iščezne sva svetlost, Ostane samo praznina večne noći, Tada pred licem smrti pokaži hrabrost, I veruj u ono što ne može doći.   Reci

Evo reke i mosta preko nje. Evo nas opet kao nekada, Izgovaram reči, Koje nisam izgovorio, I čujem odgovor, Koji  nisam čuo. Plačem za mrtvacem, Kog sahranih ovde, Jer život je kratak, Ma koliko dugo traje, I čovek je kukavica, Koliko god da je hrabar. Eno nas ponovo, Pratimo reku u tamnu noć.

Kao Sidarta pod smokvinom granom, Tražeći ništa koje objašnjava sve, U tami izgubiti sebe i svet, Sahraniti sve misli, dobre i zle. Kao Aleksandar marširati dalje, I ostavljati krvave tragove. Kao krstaši daleko od svog doma, Osvajati utvrđene gradove, Ne znajući gde je kraj. Kao Mojsije na Božijoj gori, Pred grmom koji gori a ne

Небо се чисти. Прозор чека перача. Свраке црне, не виде им се флеке. Распарчана светлост толико нам значи. Више него кеш, више него пластика, више него крипто. Ко ту себе самог вара?   Варалица лица губи.   Стилска крила, сан о лету, посебан осећај као тема за подкаст расправу. Руке дижемо високо. Не предајемо се,

Hiljade zvezda patrolira kroz noć Sa sićušnim anđelčićima pristižu Elem, iz tajanstvenog kuta svemira, A prašinu jednorozi krilati podižu;   Svu od supernova, nebula i maglina Te krišom u sobu se ušunjaju Donose stih, i miris daljina Pod jastukom se vašim skrivaju.   I lahor je s mesečinom ćutljiv Taknuo vašu kosu plamenu Sveopšte zbunjen

Želim da zaspim, Da živim hladoću večite zime, I da u tišini dočekam onaj dan, Kad će mi svi zaboraviti ime.   Želim da zaspim, I da prespavam eone koji će doći, Da ne čujem munju i ne vidim krv, Teških i beskrajnih dana i noći.   Želim da zaspim, Da vidim dan kad će

I sve ostaje. I sve postaje. I sve odustaje. I sve pristaje. I sve nedostaje. I sve posustaje. I sve prestaje. I sve nestaje.

Na stazi tvog traga, srce korak prati, plamen tvoj ljubavi u meni ne gasi se nikada. Bol zbog tvog odsustva u duši mi tinja, sreća s tobom je bila i ostala u sećanju.   Želja za tobom u meni beskrajno raste, ostvariti je nemoguće ali ne prestaje. Ti si svetlost koja mi obasjava dane, bez

Zvezde su se noćas slile dok su dečije glave snile. Švrljale su svud po svodu k’o što kiša hrani vodu. Igrale su tad po mraku blještale po noćnom zraku! Igranku su svoju svile Vasionu osvojile! Nestvarno je vazda bilo sazvežđe se promenilo! Događaj taj beše skrit sav u mraku tajnovit. Od očiju naših skrile zaveru

Znam da sam te izmaštala bojama još ne izmišljenim. Ne znam samo kako da prestanem da te čekam, a da te ničim ne promenim. I ne znam ovu prazninu u sebi kako i čime to da popunim? Znam da sam ti bliže kada čašu belim vinom dopunim. Tu si. I još uvek, nekako, moja snaga

Kradem ti elektrone entropijo. Batrgam se u lavirintu primordijalnih vulkanskih dimnjaka. Ja svoj porez pošteno plaćam, krvopijo! Moj opstanak titra između nebeskog i zemaljskog čardaka. Da li je poruka dovoljno jaka? Zrači li u mraku Ortovog oblaka? Da uzna mudrost velikog praska moja istina slabašna je. Tovim svinje! Brišem sline, rukavom sa mirisom čvaraka. Pogledom

Glavu će ti staviti Na panjeve govora Tražiće te u Orgijanju smisla, I kada više nemaš Šta da kažeš, Tada počinje lutanje Po oltarima Ako dozivaš bogove, Bogove ćeš i dobiti   I nemoj da te uče Kako se žitije pišu Pesnik je ništa Do Murnaovo tumačenje Života Mora da su Nemci bili u pravu