Misliš li da je posle tebe lako? Nije lako ni živeti ni umreti. Posle tebe više nijedan dan nije isti posle tebe sunce više nema sjaj, posle tebe nema ljubavi više posle tebe svemu je došao kraj u srcu samo tvoje ime piše. Posle tebe sve sam zvezde, nazvao imenom tvojim, više se ni noći […]
Sveske mi imaju uši drvo prisluškuje između redova Dok prelazim linije Preskačem kocke Igrokazom razbacujem reči ko školice Koren svega Se srcem sruči Kad menja oblik iz daske u list grana za život Hartijom sa police
Nebo plače za kišom Mi plačemo za nama Sve se sliva u sutonu mekom Nismo bili hrabri. Gurajući poganim jezikom željna nepca, prikrivamo licemerni gnev i gnoj svojih duša. Nismo bili hrabri. Izneli smo se i izdali vise puta. Postadosmo krhki i škrti na onome sto davasmo u strastvenom plamenu obećanja. Zagasit mesec se jedino
treba im još mnogo novca pa nam zlatnom kašikom pokazuju smer juriša zaključavaju nam kosti bravom svoga sefa njihova sloboda naša je tamnica naša sloboda njima je okov ulubljenim plehanim tanjirom kopam sebi zaklon kroz rov vodim našu zajedničku majku mariju već je jednog sina sahranila a sada mene ispraća dok sa drugom sledim smer
Ti Moja suđena aveti damo slomljenih krila povijenih u suton Vidim Podsmehuješ se iz jama čiodama nijanse rđa A gde su ti oči nad krvavim kljunom da te pogledam pravo u njih ljubavnice udovice živih majko upokojenih slušaš li dok pregovaram sa gavranima O trenutku Ne poj mi uspavanku Znam da čekaš život da dogori
Svetlost nije na kraju tunela već na kraju htenja tvoje uobrazilje. Mirišeš mi na čaj, a u hladovini breza osetim da ti pripadam.Možda je do lepote igri senki lišća ili do paukova prozirnih i sporih kojih se sada ne plašim niti pitam za razlog zašto je najednom tako.A i šta će ti to od mene!Zar
I ovu noć sam proveo na travi. Gledao u nebo, brojio komete. Bežao od kreveta, iako me mami, Da ukrade vreme, da te opet sretnem. Ni ove noći nisam hteo leći, Umoran na jastuk, ko na tvoje grudi Hodam po mesečini koji neću preći. Samo ja sam budan dok spavaju ljudi. A ova ponoć, ista
Noć Kakva je to senka Minula Zamućenom ivicom Mog vidnog polja? Ne Nisam luda Videla sam taj Ubrzani pokret Titraj mračne energije Izmilele Iz japanskog horora Ne smem da priđem Ne smem ni da bežim Staklo je Previše tanko Mogla bih ga razbiti Uspaničena I ugušiti se U sopstvenoj krvi Pretećoj atmosferi Spoljašnjeg sveta Senka
лично, не постоји ми већа казна од равнице све изгледа тако достижно, све звучи лагано, споро и ослобођено све делује оствариво и лако и онда те тако наивног превари очас посла немаш куд да се сакријеш да склониш поглед, бол, чак и срећу немаш куд све око тебе је надохват руке ти си надохват руке
Кажу да поезија умире у двадесет првом веку, а она плеше, пева, грли, цвета у праменовима њене косе, дише у њеним грудима, пресвлачи се на њеним длановима и огољена се рађа из њеног уздаха. Кад би поезија била жена, имала би њене о ч и.
Dođe smrt na vrata Ne kuca, samo uđe Stane kraj kreveta Spusti ruku na belu postelju Ne prljaj! Dreknem ja Nije Ona tvoja Bunim se Valjda ja znam kada je vreme Izričit sam a molim Misliš da pobeđuješ, Smrti A gubiš Gubiš mogućnost za još jedan tihi ulaz u naš dom Ne prljaj,
Divlji moji kako da razumem zašto nam gledaju u zube I vekovima mamuzaju potomke otimaju pašnjake Usud smo drugačije naravi Divlji stolećima zasejavamo jame klijamo iz grobova kao žito za žetvu hlebu sa sedam kora Jel to podsetnik da se ne damo u amove I ne teglimo na duši krivdu tuđih carstava Ništa do svog
