Mladi gorani Izvinjavam se za pokradene cvetne pašnjake i šumice migrirane u pesme Uskoro će aterirati jesen Kolektivno svi na neplaćeno i čim istrunu poslednje dunje ostaće šipak da se bere Zemlja ode na globalno zagrevanje u poslednoj četvrtini da napravi razliku Zbog dece Neću biti mutav kao gavran sa komadom sira u kljunu Sviknut […]
Umem da sam hladan, umem da sam vreo. Umem da budem i ono što nisam hteo. To je neretko do drugih i do onih u meni. I ko ih jebe sve ponekad! I to mora. Oprostićeš mi što opsujem i ljubim te istim usnama. Ti umeš da se lepo ljubiš i da baš lepo rukom
Možda i imamo sličan ugao kamere na ovaj svet. I pre prve klape koja je pala, prstom smo dodirnili mesto fokusa. Ne živimo u konceptu, živimo u procepu sopstvenih trauma i unapred naučenih igara i uloga podobnih za javno prikazivanje. Osmeh se još jedino prožima kao iskren reper na trgu našeg nesvesnog i kao kakav
Ne znam kako da se to namestim da ne otkrivam šta osećam jer, šta mislim ne znam, a osećam nešto po prvi put. Sedim pored tebe i gledamo u istom pravcu. Oduvek smo tako i jedino znali – rame uz rame. Smem li da o nama pričam u množini? Možda je vreme za prva lica
Želeo sam te onako kako se sa četiri godine želi žuti plastični kamion iz izloga u onoj prodavnici u Knez Miloševoj kuda me majka vodila sredom kada je bio pijačan dan. Želeo sam te tako blesavo i dečje naivno ne mareći što mi je trideset i četiri, a tebi tek tri manje. Neki će me
Zvao sam te onomad trebao sam te zvonilo je dugo… i odzvonilo do srednjeg uha Bez odgovora Verovao sam da si opet van dometa kao i obično nedostupan Možda je centrala zavijala u pošti. Često je bez veze kad jesen udara u odžak odbija o oluke i mlati prazne žice Uvek si zauzet nekim ko
Не тако топлог мартовског дана Проломи се небо над престоницом музике И као снажни олујни ветар, Угаси бедну свећицу звану живот Људскога створа који имаше бол у грудима. Дух звани смрт не осврну се за боцама Доброг вина донетим на поклон, Нити за хартијама пуних неких чудних мрља, Што их нотама зову, Насталих из дубине
Liju oči suze boje vina tužne boli žele da speru, gorčina u tebi što stoji nemirne dane ti čini. Teške su reči ove ne zna im se poreklo, ni zemlja rodjenja imenom tvojim ih zovem. Kad mi te spomenu osmehom suze krijem, kao duga nakon kiše lažna sreća. A ljudi ko ljudi
SARA JE BILA MALA KAO MALA JE I UMRLA Jednom ćeš pokisnuti u ponoć Na ulici ćeš biti sam sa svojim mislima Zaboravićeš u kom pravcu si krenuo Izgubićeš se u ulici istine Bićeš zarobljen u sopstvenom slepilu Zastaćeš ispod ulične svetiljke i videćeš svoje reči u obliku svetla koje peče oči Ostaćeš zbunjen gledajući
Тих година био сам облак у панталонама. Био сам Мајаковски. А нисам хтео да будем песник, понајмање твој песник, или њихов. Нисам хтео да говоре како живим и умирем због тебе или због њих, како сам умро без љубави. Не бих да греше. Ја сам љубав ж и в е о. Са тобом и са
Zašto rudarite nebu rake tražeći Boga pod suncem Vidite li da tavan prokišnjava sirćetom kao kišobran progoren cigaretom osmesi na usnama su nam kiseli Otkud vam pravo da mi sivite plavo Da bacate u kantu dečačke snove pa šta ako su nedosanjani Moji su svi od reda Pa šta ako su mali kao zrno soli
Jutro. Sunce koje izlazi daje lažnu nadu da svet i život imaju smisla. Ptice koje lete, ljudi koji idu negde imaju cilj. Cilj koji produžava život. Kretanje. Kretanje jer mora, jer treba. Koliko njih se kretalo istim ili sličnim ulicama u ovom ili prošlim vremenima. Koji i koja više ne postoje. Leže ispod zemlje. Bez
