Bio sam kap prosuta iz sivog bokala što preliva Dunav I uplakani klovn čiji cirkus je rastrgao lav ispaljivali su me umesto topovskog đula i lovili u mrežu kao smuđa. odskakao sa obe strane pozornice preformans bez scenarija i publika bez karte Crv koji trikom pretvara u prašinu daske koje život znače Dolazio nepozvan na […]

Toliko sam te vrištala… Godinama, u sebi. Vrištala sam te iz petnih žila u kontradiktornom skladu. U nemiru, mračnom od roletne, Sabijene zalutalom šakom nervozno na veliki prozor, zorama. Vrištala sam te kroz tuđe tajne, krijući te od zlih poganština. I nikada nije ono vreme da te zauvek pustim. Znam da znaš i razumeš da

Reklamiramo se Poput kafića Okupljamo ljude Pod svoj krov Ptice Hranimo Kofeinima   Igra rečima Je učinila Svoje   Krvi naše krvi Izađite na ulice Neće vas Rastopiti iluzije Turista bez kišobrana Ipak su od sunca I pobegli

za ovu reku ja zivot dajem kao lud a to cuva mi glavu cesma je zavrnuta al sa slavine kap jos pada na travu   za mudrost predaka odlomi granu i baci u vatru ta mudrost je ko bujica koju sipas u casu i das prosjaku   ko me je ovde stavio taj mora da

Stablo se posloži zemlji deblom da pothrani kamin I ne okrivi drvoseču za končinu Ni ptica beskućnica zbog gnezda Ni hlad što nesta zbog ognja Ni sipac što zazvižda žaru Ni gar što posta pepeo. Ni pepeo što raznese vetar Samo drvodelju sa zubatom testerom Što od života udešava škrinju Za grobni kvadratni metar.

Potraži me u odbačenim krilima svilenih moljaca Poslednjem dahu septembra Zaostaloj kapi ispijenog Bermeta Kocki leda na dlanu U okrenutoj šoljici jutarnje kafe Dok zabadaš prstom želju Možda me opet bude u nekom pabu U pogledu sumnjivih lica Kada sunce zakrvavi nebo kao tog decembra Ili dok usisavaš prošlost i ribaš uspomene iz spavaće sobe

nema te vise u mojim memoarima niti imam tvoj broj memorisan da me boli kao logorski . kosa mi ponovo raste i pronasla sam pravu nijansu sive koja na tebe ne lici   tvoji prsti nisu mojima zapetljani ni u jednoj prici odavno je nestalo interesovanje za pitanje koga od jutros ljubis jer sustina jedna

Sinoć krenuo kući zagrejan nosio osminu sa sirom u levoj zbirku Mike u desnoj Besedismo o poeziji Plavom čuperku i kako nešto teži poput kocke šećera zamisli 21 gram A šta to tačno beše ne znam Isprekidanim linijama što katastarski dele drum poput avlije jedan prizor je jecao Raskrsnica zaliči na ušće semafor na lučki

Mladi gorani Izvinjavam se za pokradene cvetne pašnjake i šumice migrirane u pesme Uskoro će aterirati jesen Kolektivno svi na neplaćeno i čim istrunu poslednje dunje ostaće šipak da se bere Zemlja ode na globalno zagrevanje u poslednoj četvrtini da napravi razliku Zbog dece Neću biti mutav kao gavran sa komadom sira u kljunu Sviknut

Umem da sam hladan, umem da sam vreo. Umem da budem i ono što nisam hteo. To je neretko do drugih i do onih u meni. I ko ih jebe sve ponekad! I to mora. Oprostićeš mi što opsujem i ljubim te istim usnama. Ti umeš da se lepo ljubiš i da baš lepo rukom

Možda i imamo sličan ugao kamere na ovaj svet. I pre prve klape koja je pala, prstom smo dodirnili mesto fokusa. Ne živimo u konceptu, živimo u procepu sopstvenih trauma i unapred naučenih igara i uloga podobnih za javno prikazivanje. Osmeh se još jedino prožima kao iskren reper na trgu našeg nesvesnog i kao kakav

Ne znam kako da se to namestim da ne otkrivam šta osećam jer, šta mislim ne znam, a osećam nešto po prvi put. Sedim pored tebe i gledamo u istom pravcu. Oduvek smo tako i jedino znali – rame uz rame. Smem li da o nama pričam u množini? Možda je vreme za prva lica