Transfer bez povratka

14. Trudnoća je zeznuta stvar

💜Valerija💜

Šok. To je sve što mogu da kažem.

U početku nisam mogla da poverujem, pa sam ponovila test još nekoliko puta, sve dok nisam shvatila da nema greške.

Srce mi je lupalo, stomak postao težak kao da je celo telo bilo u šoku.

Trudna, ja Valerija, trudna. Pokušavala sam da shvatim šta to znači.

Ja sam bila gazdarica kluba, neko ko ima sve pod kontrolom, neko ko ne dozvoljava da je nešto iznenadi. A sad se nalazim u situaciji u kojoj nisam sigurna šta da radim.

Da, možda sam želela decu, možda čak i maštala o tome, ali nisam baš planirala da to bude sad. Svi su mi govorili da je roditeljstvo izazov, ali nisam im verovala. Mislila sam da ću moći da to izbegnem, ali sad, gledajući te dve crte na testu, sve je postalo stvarno.

Šta sada? Kako da kažem Nemanji? On će biti uzbuđen, naravno, ali šta ako ja nisam spremna na sve to? Sklopim oči, udahnem duboko i pokušam da se saberem.

Ne mogu da promenim činjenicu da je sad ovo deo mog života. Biće to divno, sigurno, ali sad sam u vrtlogu emocija.

Sklanjam test u fioku jer iskreno još nisam spremna da se nosim s tim. Za sad izbegavam da pričam o ovome, mada u sebi znam da ću uskoro morati da se suočim sa stvarnošću.

⚽Nemanja⚽

Shvatio sam da nešto nije u redu ali nisam mogao da sklopim sve kockice.

Valerija je odjednom postala povučena, ponašala se kao da je u svom svetu. Bio sam zbunjen.

U početku sam mislio da je to zbog toga što je opet bila pod stresom zbog kluba, papirologije ili je imala sukob sa nekim iz tima, ali nisam mogao da ignorišem kako je promenila ponašanje.

Dani su prolazili a ona je sve više izgledala kao neko ko krije neku tajnu. Niko ne voli da bude u nekoj neprijatnoj situaciji, pa sam se trudio da joj dam prostora, ali nisam mogao da se otmem utisku da nešto nije u redu. Svi oko nas su to primetili, pa čak i moji saigrači koji su počeli da me zadirkuju a to je samo pogoršalo stvari.

Nisam bio siguran da li da je direktno pitam, da ne delujem previše naporno, ali nisam mogao da ignorišem kako je sve počelo da se menja. Pokušao sam da budem strpljiv, čekao da mi ona sama kaže.

Dani su prolazili, posmatrao sam je sa strane pokušavajući da sklopim sve te sitnice u nešto što bi moglo biti odgovor. A onda sam je jednog dana zatekao u kuhinji. Izgledala je nervoznije nego inače. Samo je stajala tamo, gledajući u prazno. Pitao sam je da li je sve u redu, a ona je tek tad izgovorila tiho i ozbiljno: Nemanja, mislim da ću biti mama.

I sve je stalo, srce mi je poskočilo, ali od šoka nisam mogao ništa da uradim, niti da kažem. Sve ovo donosi veliku promenu. A ja sam sad stajao pred njom zbunjen i oduševljen: Ne mogu da verujem.

Nisam znao kako da se ponašam. Bilo je to kao da moje misli nisu bile sa mojim emocijama. Osećao sam se kao da sam prvi put na treningu, gde je sve novo, ide prebrzo i dešava se iznenada. Moram priznati, nisam bio spreman, ali nisam mogao da skinem osmeh sa lica. Ovo je bio trenutak koji je sve menjao.

*

Nisam znao kako da počnem. Na treninzima su svi već primetili da se nešto dešava, a ja više nisam mogao da krijem. Znao sam da će biti šokirani.

-Momci imam nešto da vam kažem – okupili su se oko mene a ja nastavio: Valerija je trudna.

Očekivao sam zadirkivanja a ne da će me ozbiljno posmatrati.

Stefan je prvi progovorio: Ozbiljan si ili nas zajebavaš?

-Ozbiljan sam.

I odjednom su svi skočili na mene, počeli da se raduju. Niko nije znao šta da kaže, ali svi su bili iznanađeni, kao da se nešto potpuno novo dešava.

💜Valerija💜

Zamolila sam Nemanju da zajedno kažemo Vladimiru. Mislila sam da će mi biti lakše da kažem svojim roditeljima, a bilo mi je lakše da kažem Nemanjinoj mami. Moj otac je voleo Nemanju a sad kad je saopštio novost, nisam znala šta da mislim. Saopštiti porodici ovako nešto bilo je čudno. Možda je trebalo da osećam više uzbuđenja ali sam se osećala kao da je to nešto što se već dugo čekalo ali se sad konačno desilo. Misli su mi zbrkane, čudne, a rečenice kao da sam šlogirala.

-Tata imam nešto da ti kažem – rekla sam nervozno.

Vladimir me pogledao ali nisam bila sigurna da li je spreman za ovo. Počela sam da pričam, kao da sam izgovarala reči iz nekog filma: Nemanja i ja… postaćemo roditelji.

Njegov pogled bio je ispunjen ljubavlju ali i šokom. Onda je nasmejano i oduševljeno izgovorio: Moje unuče!

I zaplesao sa mnom.

Njegova rečenica me opustila. Znala sam da me voli i da će podržati sve što se dešava, čak i ako nije znao kako da to odmah prihvati.

-Nemanja je odličan momak a ti ćeš biti odlična mama.

Nisam znala kako da reagujem. Neka pitanja su ostala neizgovorena ali sad sam imala ljubav i podršku svog tate. Znam da će tek biti izazova, ali više se nisam ničega plašila.

*

Trudnoća. Ništa što su mi pričali, svi ti blistavi, savršeni trenuci, nije bilo ni približno tačno. Osećala sam se kao da me sve lako pogađa, bilo mi je muka, bila sam umorna, a ubrzo su krenule i sve češće promene raspoloženja. Nemanja je pokušavao da me oraspoloži ali stvarno nije bilo lako.

On bi došao do mene, sa onim svojim osmehom, spreman da me oraspoloži, da mi ispuni želje a ja bih ga gledala i pitala se zašto baš sad kad jedva na nogama stojim.

-Znaš, Nemanja, ne znam kako da se setim da budem srećna kad mi je želudac stalno u grču i osećam se kao da ću se sruštiti svakog trenutka.

-Valerija, moram da ti kažem nisi ni svesna koliko si prelepa. A sad reci koju želju imaš i ovaj tvoj dobri duh će ti je ispuniti.

A onda bi došao tata.

Vladimir i diplomatija nikad nisu mogli da idu u istu rečenicu, što sam naravno znala.

Čim bi video da nisam dobro, počinjao bi sa svojim blesavim pitanjima: Valerija, draga, kako ti ide? Da nisi malo ljubomorna što Nemanja u poslednje vreme toliko igra?

Onda bi se okrenuo ka Nemanji: Nadam se da je sve u redu momče. Znam da trudnoća zna biti izazovna ali ako neko može da je preživi to je naša Valerija, prava sportistkinja!

Vladimir i njegovi načini da me oraspoloži, čak iako mi nekad i nije bio jasan.

⚽Nemanja⚽

Valerija se nije snalazila. Iako je bila još lepša nego pre, bila je trudna a to je bilo sve samo ne glamurozno. Bila je umorna, razdražljiva, gladna. Znao sam da ne mogu uvek da je oraspoložim ali sam se trudio da je uvek podržim.

-Samo da znaš, izgledaš savršeno. Znaš da bi trebalo da budeš ponosna što nosiš našeg malog fudbalera.

Valerija bi samo bunovno odmahnula glavom.

A tu su bili i Vladimirovi komentari. Svi smo znali da je humor njegov zaštitni znak. Nije mogao da se uzdrži od šala ali i komenatara.

-Valerija, sine, veruj mi, kad se porodiš, mislićeš da si sve prošla, ali kad bude bila druga trudnoća, nećeš ni primetiti nervozu. Pa treća, četvrta, posle će sve biti lagano, navićićeš se.

Ja sam se okrenuo ka njemu i pogledao ga sa pitanjem, koje sam naravno, zadržao za sebe: Zašto misliš da će ovo da je oraspoloži?

Valerija se prvo izbečila u njega a onda se nasmejala. Koliko god da su mu fore nekad bile loše, uspevao je da je oraspoloži a ona je zaboravljala na sve što je bilo loše.

*

Osećao sam da mogu da eksplodiram od adrenalina. U trenutku kad je lopta prešla gol liniju, znao sam da je ovo više od običnog gola. Podigao sam ruke, skinuo dres i ispod njega pokazao majicu sa natpisom:

VIKTOR

3,500G

50CM

06:00

22.10.

Ceo stadion je podivljao. Saigrači su skočili na mene, grlili me, tapšali po leđima jer su znali kome je gol posvećen.

To je bilo za njega, za mog sina. Za moju Valeriju. Publika je skandirala moje ime, ali meni je samo jedna misao bila u glavi: Valerija.

Znao sam da gleda, drži Viktora i smeje se onim pobedničkim osmehom.

-Postao si tata, brate! – Stefan je viknuo tresući me.

-Znam! – nasmejao sam se, osećajući da je ovo najlepši trenutak u mom životu.

💜Valerija💜

Držala sam Viktora u naručju, umotanog u ćebe i gledala kako mirno spava. Umor me lomio, ali nisam mogla da sklonim pogled sa telefona na kom sam pratila utakmicu. Nemanja je bio u svom elementu. Predvodio je napad, predriblao odbranu i raspalio loptu pravo u mrežu. Stadion je eksplodirao.

Ali onda… podigao je dres i pokazao natpis. Suze su mi same krenule.

-Vidiš sine, tata ti je dao najbolji gol u karijeri – prošaputala sam kroz osmeh.

Sestre u bolnici okupile su se oko mene, čestitale mi.

Vladimir je urlao negde u pozadini: To je moj zet! To je moj unuk! Kakav igrač, kakakv momak!

Nasmejala sam se kroz suze. Nemanja je ponovo pogledao u kameru, kao da zna da ga gledam. Samo sam klimnula glavom, znajući da me oseća, da zna.

Moja ljubav. Moj čovek. Tata mog sina.