Transfer bez povratka

3. Operacija: Oteti gazdaricu

⚽Nemanja⚽

Nije mi ovo bio plan. Kunem se. Mislio sam da će ovo biti fazon „kidnapovanje iz inata“ – gde joj objasnim kako ne može da mi naređuje, a onda je vratim i svi nastavljamo svako svojim putem.

Ali nisam znao da će ona uživati u ovome.

Plan je bio jednostavan: sačekam da završi sastanak, parkiram kombi ispred ulaza, izletim, ubacim je unutra i nestanemo pre nego što iko shvati šta se desilo.

Ali, naravno, ništa ne može da ide glatko kad je Valerija u pitanju.

Prvo, nije izašla iz zgrade kad sam očekivao.

Onda, kad je napokon izašla, nije bila sama, nego sa neka dva lika iz uprave a jedan je nosio kesu bureka i jogurt.

Gde sad da je zgrabim a da mi burek ne završi na glavi?

Čekao sam. Smorio se. Skrolovao po telefonu.

Kad je napokon bila sama, krenuo sam u akciju.

-Valerija! – viknem i priđem joj, sve kul, ništa se ne dešava.

-Šta hoćeš Nemanja?

-Moram da razgovaram sa tobom.

-Kasnije.

-Ne, sad.

I tu ja, gospodin profesionalac, hvatam je oko struka i krećem ka kombiju. I šta ona radi?

Umesto da vrišti, ili da me bije, ona se uhvati za retrovizor kombija i počne da visi kao luster.

-Jesi normalna? – psujem dok pokušavam da je otkačim.

-Nemanja, ako me sad ubaciš u tu krntiju, obrijaću ti obrve.

Uspem nekako da je ubacim unutra, zatvorim vrata i krenem. U retrovizoru vidim kako se smestila, prekrstila ruke i ljutito me gleda.

Očekivao sam da će vrištati, da će pokušati da mi zapreti tatom.

Ali ne – ova žena me gleda kao da je upravo pobedila u partiji šaha u kojoj nisam ni znao da učestvujem.

-Šta ti je? – pitao sam.

-Samo čekam da vidim koliko ćeš se zajebati. Jel ti znaš koga si oteo?

-Gazdaricu kluba?

-Ne Nemanja. Oteo si sopstvenu propast.

E tu sam znao da sam najebao.

💜Valerija💜

~Oteta a nimalo ugrožena~

Okej, desile su mi se mnoge stvari u životu, ali da me moj sopstveni igrač otme – e to nisam očekivala.

Kad sam videla Nemanju kako ide prema meni, sa onim njegovim izrazom lica: imam sjajnu ideju ali će me skupo koštati – znala sam da nešto ne valja.

-Moram da razgovaram sa tobom – rekao je.

-Kasnije – odgovorila sam jer, budimo realni, imala sam pametnija posla.

Ali nee, gospodin „ne volim naređenja“ je odlučio da me bukvalno odnese kao džak krompira. Pokušala sam da se odbranim. Držala sam se za retrovizor kombija, vrištala mu na uvo, čak sam mu i rekla da ću mu obrijati obrve, ali ništa.

Lik me ubacio u kombi kao da sam fudbalska lopta na centru. I sad sedim, ljutito i gledam ga dok shvatam: Ovaj čovek je ozbiljan.

-Jel ti znaš koga si oteo?

-Gazdaricu kluba?

-Ne Nemanja. Oteo si sopstvenu propast.

Ne zna on još šta ga čeka. Ali jedna stvar mi ne da mira. Da li da mu kažem da sam ceo život maštala o ovome?

⚽Nemanja⚽

~Oteti Valeriju Andrejević je kao pokušati ukrasti lavicu iz zoološkog vrta~

Dobro.

Kidnapovao sam gazdaricu.

Zvuči dramatično? I jeste.

Ali u najgorem mogućem smislu. Valerija Andrejević sedela je prekrštenih ruku na zadnjem sedištu kombija, kao da čeka vozača da joj posluži kafu i kroasan.

-Jesi siguran da si ovo dobro isplanirao? – upitala je dok se bezbrižno smeštala u sedište.

Zastenjao sam: Ti ćuti.

-Opa gospodin otmičar nema strpljenja. A koliko dugo planiraš da me držiš ovde?

-Dok ne naučiš da se ponašaš.

Podigla je obrvu: Aha, znači do kraja života?

Udario sam rukom o volan. Znao sam da će biti teška ali ovo… ovo je bila nova dimenzija pakla.

Kad smo stigli do mog stana, odvukao sam je unutra. Nije se ni opirala, samo je radoznalo gledala okolo.

-Aha, znači ovo je tvoja jazbina?

-Ovo je stan – procedio sam kroz zube.

Pogledala je kauč: Fino. Sudeći po naborima na jastucima, ovde više dremaš nego što spavaš u krevetu.

Pogledala je kuhinju: Frižider ti je verovatno prazan, osim nekog buđavog sira i tri piva.

Otvorila je vrata kupatila: Dobro, barem nisi od onih koji ostavljaju peškire po podu. Napredak.

Šerlok Holms.

Nisam znao da li da je zadavim ili da se ponosim time što imam najopušteniju žrtvu otmice u istoriji kriminala.

💜Valerija💜

~Možda ovo i nije najgora otmica ikad~

Iskreno? Očekivala sam više. Ako me već neko otima, moglo bi barem biti malo više drame.

Ali ne.

Moj otmičar inače fudbaler koji ne zna da asistira – bio je nervozan i napet kao dete koje krije lošu ocenu od roditelja.

Kombi je bio prosečan. Očekivala sam nešto u stilu filmova – tamna stakla, ljudi sa kapuljačama, ali ne, ovo je bilo kao malo duže putovanje do nepoznate destinacije.

Da se razumemo, na kraju se ipak setio da mi veže ruke. Ali iskreno, mogla sam ih razvezati u roku od pet minuta. Nisam htela, ovako je zabavnije.

Kad smo stigli u njegov stan, skenirala sam prostor. Očigledno je provodio više vremena ovde nego što bi priznao.

-Znači ovo je tvoja jazbina? – upitala sam: Mogao si bar da dodaš neku biljku. Ili sveće, da daš šarm otmici.

Prevrnuo je očima i upitao me kroz zube:Jesi gladna?

Nacerila sam se: Zavisi. Da li tvoj frižider ima nešto jestivo ili mi nudiš kocku leda i senf?

Kad je zatvorio oči i duboko udahnuo, znala sam da sam ga ozbiljno nervirala.

Ah, prelepo, ovo će biti zanimljivo.

⚽Nemanja⚽

~ Ovo nije otmica. Ovo je rijaliti u kom sam ja žrtva~

Da mi je neko rekao da će najteži deo otmice biti psihološka igra sa otetom osobom – rekao bih mu da ide da odspava.

Ali ne, Valerija Andrejević nije obična žrtva. Ona je test strpljenja.

-Ozbiljno, Nemanja, gde su ti zavese?

-Ne trebaju mi zavese.

-Što? Ti bi voleo da te komšije vide kako me držiš ovde kao taoca?

Udahni. Izdahni. Broj do deset. Ostani smiren.

-Jesi li gladna ili ćeš nastaviti sa dizajnerskim kritikama?

Oslobodila je ruke, naravno, bez mog odobrenja i prekrstila ih: Zavisi. Ako mi nudiš smrznutu picu staru mesec dana, možda ću preskočiti.

Otvorio sam frižider. Pivo, jogurt, dve jabuke. Okej, možda ima poentu.

-Ne znam šta si očekivala Andrejevićeva.

-Da znaš da si fudbaler. Očigledno nemaš pojma šta je ishrana sportista. Kupiću ti šporet, ozbiljno.

Udahni. Izbroj do dvadeset. Ostani smiren.

Ali, onda me pogledala. I to onako pobedonosno. Zar je moguće da je ona zadovoljna ovim cirkusom?

💜Valerija💜

~Ako mi je plan bio da ga nerviram, uspeh je stoprocentan~

Ovaj čovek. Ne. Ovaj fudbaler. Ne. Ovaj amater u otmicama… nema pojma s kim ima posla. Misli da će me uplašiti time što me doveo u svoj stan. Ha! Ja sam odrasla sa Vladimirom Andrejevićem. Ako mogu sa svojim ocem, mogu i sa Nemanjom Vukovićem.

-Znaš, mogli bi da naručimo neku klopu – predložila sam dok sam mu zauzimala pola kauča.

-Imaš sreće što nisam skroz pogubio živce pa sam još uvek u stanju da koristim telefon – promrmljao je.

-Divno. Onda uzmi nešto sa povrćem. Moraš da počneš da jedeš normalno.

Pogledao me kao da sam mu predložila da žvaće cigle: Od kad si ti nutricionista?

-Od trenutka kad sam videla šta imaš u frižideru. Ozbiljno, Nemanja, čime se hraniš, vazduhom?

-Očigledno, jer mi ti trošiš sve živce.

A onda mi je zazvonio telefon. Tata. Ovo će biti zabavno. Namignula sam Nemanji i javila se: Hej, tata.

Nemanja se ukipio.

-Otkud mi se tako veselo javljaš? Gde si?

Nemanja me uhvatio za ruku, signalizirajući da ništa ne kažem.

-U jako zanimljivom društvu.

-Aha. Nisi slučajno sa nekim kretenom koji misli da može da te otme a da ja ne saznam?

Pogledala sam u Nemanju. Namršten. Napet. Počeo je da se znoji. Bože, što je ovo zabavno.

⚽Nemanja⚽

~Ko je nervozniji: ona ili ja~

Zašto ima potrebu da baš sve prokomentariše? Šta je s njom? Ja sam ovde otmičar, ja treba da imam kontrolu a ona se ponaša kao da je ona ta koja vodi igru. Zadrhtao sam kad joj je zazvonio telefon. Naravno tata. Tata koji ima sve informacije o tome šta radim i naravno da ima savršen plan kako da mi još više zakomplikuje život.

-Daj mi ga – čujem da kaže Valeriji a ona mi pruži telefon.

-Pa gde si ti Vukoviću?

-Evo me, u društvu sam – kažem nervozno.

-Samo da te pitam, za svaki slučaj, hoćeš li možda da napišem izveštaj o tome gde su ti ruke, gde si, s kim si i kakvi su ti refleksi dok otimaš moju ćerku?

Okej, ovo je postalo ozbiljno. Ne znam šta da radim.

Okrenem se prema nasmejanoj Valeriji: Ne brini, tata samo voli da se igra s tobom. Veruj mi, znam da te voli i zapravo mislim da te poštuje.

-Da, sigurno, poštuje me kao da sam manijak. Uopšte nije uzbuđen, jel?

Valerija je opuštena a ja sve nervozniji. Mislim da je vreme da je vratim kući!

💜Valerija💜

~Zar stvarno misli da se sve odigrava po njegovim planovima?~

Nemanja… mislio si da ćeš me tako lako zadržati?

Ovaj čovek je mislio da je sve pod njegovom kontrolom. Da je u pravu?

Ne.

Nisam očekivala da će moji roditelji odmah shvatiti gde se nalazim ali ovo je već komedija.

Tata je već znao, naravno. Vladimir je sve saznao za trenutak. Mislio je da će me iznervirati, ali meni je bilo zabavno. Nisam imala bolju zabavu u poslednjih nekoliko godina.

Nemanja me ozbiljno posmatra. Možda je fudbaler ali nema pojma u šta se upustio.

-Tata će misliti da si me stvarno oteo, a ne zna koliko mi ovde uživamo – zadovoljno sam se nasmešila, osećala sam se kao majstor u ovoj igri.

-Vraćam te nazad – procedio je kroz zube i povukao me ka vratima.

⚽Nemanja⚽

~Dosta mi je više~

Ok to je to. Nema više. Nema više igre. Ne mogu da verujem. Pokušavam da zadržim kontrolu ali ona… ona jednostavno ne prestaje da provocira. Ko je ona da mi priča kako ću ja da se ponašam? Ne mogu više da podnesem njene šale, doskočice i neozbiljnost. Prešla je sve granice. Sad je vreme da je vratim nazad.

-Valerija – kažem stegnutog glasa: Dovoljno je. Sedi u auto, sad odmah idemo nazad.

Okrenem se, gledam je kako se smeška ali me ipak sluša, što je pravo čudo.

Zatvorim vrata, pokrenem auto i krenem. Nema više komedije,nema više smeha, samo hoću da je vratim tamo gde pripada.

💜Valerija💜

~Šta mu je sad?~

Ovaj put je stvarno preterao. Okej, možda nije trebalo da ga provociram ali mi se sviđa što je nervozan. Ali kad je počeo da viče i da me tera da se vratim u auto, malo me iznervirao.

-Dosta je! – viknuo je ozbiljno.

Ovaj put nije bila igra. Probala sam da ga smirim: Nije ništa strašno, ajde smiri se, ne duri se.

Međutim, on me iskulirao i nastavio da vozi. Bila sam razočarana.

-Valerija, ne bih voleo da ti se ovo sviđa.

-Pa sviđalo mi se a ti prekidaš kad je najzabavnije.

Više nismo progovorili dok nismo došli do moje kuće.