Transfer bez povratka

2.Nezaboravni udarac/ Istorija se ponavlja

⚽Nemanja⚽

~Kako sam naučio da ne šutiram bez dozvole~

Još uvek nisam znao da će mi ona jednog dana biti žena. Još uvek nisam znao da ću je voleti više od fudbala.

Ono što sam tad znao jeste da ću, ako ponovo promašim ovako, verovatno završiti na naslovnoj strani, ali ne sportskih novina, nego crne hronike.

Igra se bliži kraju, rezultat je 1:1 a lopta dolazi pravo do mene. Mogao bih da dodam ali ne! Ovo je moja šansa da zablistam. Ciljam, šutiram i lopta odlazi negde na tribinu.

Kad se okrenem vidim nju. Valeriju. Ruke su joj na glavi, lice joj je crveno i zaklinjem se da je upravo opsovala na pet jezika. Stadion zanemi, ja gutam knedlu. Nije mi ni trener ovako pretio.

Kad sam izašao sa terena, ona me već čekala, besna, prekršenih ruku.

-Nemanja, jesi ti normalan? – izgovori kroz zube.

-Pa mislio sam…

Prekida me: Mislio si? E bravo genijalče, a šta si mislio? Da će lopta sama da uđe? Da će se golman skloniti iz poštovanja?

-Pa nisam baš tako…

-Nego? Ti si video da imaš saigrača na pet metara, ali ne! Ne, ti moraš da budeš glavni, da šutiraš, da promašiš, da upropastiš utakmicu!

-Ali Valerija, to je bila sekunda odluke.

-Sekunda tvoje gluposti! Što me nerviraš, majke mi, što mi dižeš pritisak! Nego samo da znaš, ako ikad budemo u vezi, a nikad nećemo biti, jer ne mogu sa nekim ko ne zna da doda loptu – znači, ako ikad budemo u vezi, znaj da posle ovoga spavaš na kauču.

-Okej, ali mi nismo u vezi – kažem ja.

-Pa sad vidim i zašto! – ona ima odgovor  na sve.

I odlazi. A ja ostajem zbunjen i gledam saigrača pored sebe: Brate, šta se ovo desilo?

-Mislim da si upravo izgubio devojku koju nisi ni imao.

I bolje što sam izgubio loptu nego nju. Samo tad to još nisam ni znao.

💜Valerija💜

~Udaviću ga kunem se! ~

Bilo je tako jednostavno. Rezultat 1:1, poslednji minuti.

Nemanja dobija loptu. Treba samo da doda. Da doda! Ali ne, on odlučuje da šutne. I šta se desi?

Lopta je otišla na tribine, tačno među navijače koji su došli da podrže ekipu.

Ljudi oko mene se krste.

Ja nemam snage ni da se prekrstim, samo skidam kačket i udaram se njime po čelu. Kad se utakmica završi, već koračam prema tunelu.

Čim ga vidim, obrušavam se na njega kao uragan.

-Nemanja, jesi ti normalan?

-Pa mislio sam…

-Mislio si? E bravo genijalče, a šta si mislio? Da će lopta sama da uđe? Da će se golman skloniti iz poštovanja?

-Pa nisam baš tako.

-Nego? Ti si video da imaš saigrača na pet metara, ali ne! Ne, ti moraš da budeš glavni, da šutiraš, promašiš i upropastiš utakmicu!

On pokušava da se odbrani:

Ali Valerija, to je bila sekunda odluke.

-Sekunda tvoje gluposti!

Ljudi oko nas ćute, niko ne sme ni da diše. Jedan kamerman pokušava da se sakrije iza kolege ali ga svejedno vidim.

Nego samo da znaš ako ikad budemo u vezi, a nećemo nikad biti, jer ne mogu sa nekim ko ne zna da doda loptu – znači ako ikad budemo u vezi, znaj da posle ovoga spavaš na kauču!

On trepne: Okej, ali mi nismo u vezi.

-Pa sad vidim i zašto!

Okrećem se i odlazim. Dok koračam čujem njegovog saigrača: Brate mislim da si upravo izgubio devojku koju nisi ni imao.

I trebalo bi da bude tako, ali sudbina je čudna stvar.

💜

~Kad gazdarica preuzme kontrolu~

Bila sam besna. Veoma. Niko nije mogao da se trgne! Igrali su kao da imaju dve leve noge. Da, dobro sam rekla, kao da su ušli na teren sa gumama umesto nogu.

-Igrate kao da imate dve leve noge! – vikala sam.

Stefane, dodaj mi tu loptu! Aleksandre, na gol!

Niko nije reagovao onako kako sam želela, pa sam morala da preuzmem stvar u svoje ruke. Svi su se okrenuli ka meni ali nisam im dopustila da mi uzmu loptu. Čak ni Nemanja nije mogao da mi je uzme.

Zatim sam se skoncentisala, podigla loptu i odjednom raspalila svom snagom. Poslala sam je Aci iza leđa, pravo u rašlje.

-To je moja ćerka! – Vladimir je ponosno zakreštao iza mene.

-Ostavila sam vam loptu – ljutito sam progunđala i izašla sa terena.

Da igram fudbal? Ma da, ja sam za sve. Izašla sam, zadovoljna što sam pokazala ko je gazda na terenu.

⚽Nemanja⚽

Gledao sam je sa strane. Na početku sam mislio da je samo besna i da se neće zaustaviti. Ali kad je uzela loptu, nije bilo spasa. Niko nije mogao da joj uzme. Sve smo pokušavali ali nije išlo. A onda je raspalila loptu kao da je rođeni fudbaler. Iako je bila ljuta, bila je neverovatna. Samo sam stajao, gledao je i nije bilo ničega što bih mogao da kažem.

-To je moja ćerka! – rekao je Vladimir sav ponosan.

Mogao sam samo da klimnem glavom, da bila je prava, a ja nisam mogao da prestanem da je gledam.

I tad mi je na um pala najlošija ideja u istoriji čovečanstva….