najgore mi je kad moram da se pravim kul nisam jebeno kul sviđaš mi se dođi da se tucamo i svađamo oko smisla života nisam nimalo kul mislim na tebe kad ne treba zamišljam nas na putovanjima & venčanjima u zajedničkom stanu na šanku na krevetu na plafonu smišljam imena za našu decu nakon 2 […]
Stojim u gostinjskoj sobi tek deset minuta a već se osećam neprijatno. Kamen u obliku ptice na Mininom prstenu samo što mi ne izbije oko, to je prva stvar. Druga, još nelagodnija, jeste činjenica da kada sam poslednji put bila kod njih, Aleksandar i ona su spavali u istom krevetu. Sada, nekoliko godina kasnije, Mina
pokušavam da te izvučem iz prstiju na papir zbunjeni znakovi pitanja sapliću se o tri tačke slova sležu ramenima, ništa im nije jasno osim da želim da ti zaspim na ključnoj kosti raspem se po tebi kao supernova znaš da umiranje vredi samo kada ostavimo trag jer na kraju svakako ne ostane ništa
какво само гнушање гајим према стерилним местима као из каталога икее ни по чему различита и свуд по свету иста места локали с високим плафонима, тобоже различитим намештајем, са 20 точилица пива, огледалима и лошом акустичном музиком где седе исти такви стерилни људи, после својих послова од 9 до 5, у својим полу-опуштено-обученим варијантама, у
Kad prošlost zategne konopac I stegne srce u grudima I kad misao ustukne Pred iskrivljenom slikom svemira Koju kreira strah Nemoj da brineš za mene Prosto nemoj Reci mi da sve biće dobro Na kraju Zagrli me tako Da osetim kako kulja Topla svetlost Između ponora naših grudi Stisni me čvrsto Svojom snagom me usadi
Ne gledaj me tako, poljubi me. Znam da sam ti čudna. Večeras nisam razigrano mače Niti mudra sova što zna odgovor Na svako tvoje pitanje. Večeras, ja sam samo izgubljeno dete koje ništa ne shvata. Ovaj svet je prepun mračnih tajni ne daj mi da u njihovu utrobu potonem Pusti me da se igram u
Milane, ruku ispruži Trešanja zrelih puna mi šaka Pa se pod trešnjom tu opruži I igrajmo se sve do mraka Odmahuješ glavom, vremena nemaš Tebi se fudbal igra i gleda Pripazi samo da loptu ne progutaš Vidi koliki stomak ima moj deda On je loptu progut’o jednom Al im’o je samo jedan zub
Stavljam te na ranu Da me zaceliš Da zarastem Kad prisloniš usne Da mi poljubiš Razderotinu na laktu Ja gušter postajem I dobijam sposobnost Regeneracije Izrašće mi novi rep I novo srce Kožu ljubiš Kožu menjam Tu gde tišti Tu gde boli Gde su boli
Ako bi mogao da budeš barem malo živ, kada umreš, tek toliko malo, da bi plakati mogao, kada umreš, da li bi zaplakao za sobom, kada umreš?
Semafori plešu na vetru uz sopstveni lajtšou. Nebo žmuri, navuklo je oblake preko glave, pravi se da spava. Siluete se voze izvršavajući algoritme, ulice im pridržavaju stvarnost. Sobni fotoni sa prozora zgrada teži su od tv melodrama. Dan pritiska kao puna bešika, iako je već isprazan. Frejm po frejm, unapred zaboravljeni klip prolazi pred očima.
Na kraju sveta je jedno drvo. Visoko je i kraj mu se ne vidi. Pod njim zastane svako pre nego što ode. Da se odmori i ostavi šta ima da ostavi. Zato nam se čini da ne ostaje ništa. Naspram visokog drveta sve je zanemarljivo malo.
Načinio sam je od blata Nakon 34 uzastopnih aprila Dar božanstvu samoće Zbog odbačenih zagrljaja I punih ruku praznina Od retkih pahulja na šalu slažući vetar na vetar dahom u jedan po receptu sazvežđa Bez plana i građevinske dozvole Za dom u tuđini A onda sam joj darivao i moja krila Da preleti beskraj I
