Došla si u moj život onda kad sam još bio nesvestan njegovih draži. Onda kad nisam znao pisati pošteno, ljupko i konkretno, kad bile su mi bitne lopte, bicikle i trotineti. Došla si onda kad bio sam bezbrižno dete i slomila me na komade, trgajući mi mladost i lepotu detinjstva. Gasila si me popiti pesak […]
Bila si kreator moje inspiracije. Izgubio sam te, zajedno sa svom inspiracijom koja je gorela u meni. Vatra je prešla na mene i u trenutku kada sam osećao posledju iskru kako sagoreva, pomislih da je kraj, ali nije ga bilo. Kada sam shvatio da sam zapravo ja taj koji bira ono što će ga inspirisati,
Umirem, polako umirem budan. Možda previše budan da bih zavarao sebe pozitivnim mislima. Umirem od sebe, psihički ubijam sebe, do te mere, da bol koju osećam, postaje fizička. Gušim se, boli me grlo. Kao da su sve emocije koje osećam formirale nekakvu grudvu u mom grlu. Grudvu koja je zapela, nema ukusa, samo boli. Toliko
Ništa se nije promenilo. Lažem sebe da se nešto promenilo, dok i dalje svake večeri ležem sa istim osećajem koji me guši i davi. Opet sam sanjao nepovezane stvari, bez ikakvog smisla. Da li to moja podvest pokušava da mi da do znanja da moj život zapravo nema smisla, iako sam toga već odavno svestan.
Ima tih praznina koje mi ispune grudi Pa u zenicama dno zapada svugde Svod izrešeta zvezdama I mrlja crninu tuđim galaksijama Tad severni vetar zviždi poput frula Kroz rđava rebra fabričkih skela I rasčešljanih krošnji osakaćenih vrba Da jednostavno biva obesmišljeno Kao zagasla ognjišta Napuštenih kuća Koje nisu više ničiji dom
Dok smo gurali autobus, kome je proklizala lamela, sedamsto, osamsto metara uz blagu uzbrdicu, žene i deca išli su pored nas. Brzo smo se oznojili i počeli glasno da psujemo mada me je osećaj montipajtonovskog absurda prilično zabavljao. Već sam zamišljao kako ću da prepričavam ovo guranje, kao jednom-u-životu anegdotu, praveći se važan, što se
Divni ljudi Čuj kako se cerekaju Pristojni i užasno vragolasti ko zna kakva iznenađenja kuvaju Da ih nema treba ih patentirati Kao rupu na saksiji napraviti manofukturu o državnom trošku I klepati domaće Jer uvozni su nikakvi Od nas se potruju omlitave i pobegnu Zna li ko bolje od bratije kako se radi o glavi
имали смо хиљаде разговора у мојој глави дуго смо причали годинама сазидали смо свет од толиких речи свет у којем си заувек остао као оног уторка у рану јесен а и даље не волим уторке али твој глас волим често ми је озвањао кроз снове и питања где си и да ли ћеш се икада
Gde nikad ne vlada tišina? U mislima. Čak su i preglasne. Sve prisutne. Nisu li usporile nakon tridesete? Ni malo. Divim se, sa kojom brzinom vetra se bore. Svesnije i otvorenije, zbog svoje iskrenosti, gube ravnotežu u tuđoj mudrosti. Sve ređe vagaju. Odlučne, u nameri ostvarenja, uzbuđenjima teže. Sa malo mašte ne čine se nedostižne.
Пијем омиљени чај и удишем мирис тамјана који доноси ветар. Недеља је. Јутрос сам обишла оближњу Цркву и запалила једну свећу за твоје здравље. Сада седим на тераси и замишљено гледам небо. Посматрам сиве облаке како се крећу, полако, али сигурно. Сви у једном смеру, као да су једно. Као да су једно, ово ме
Дођу тако дани кад би ништа или све. Дођу дани као овај данас, кад ни киша не зна хоће ли или неће, крене па стане и тако у круг. Ја по њој, кренем па станем, па погледам одраз у прозору, па гледам небо и опет кренем па станем јер не знам куда бих. Не знам
Лик ти видим у сновима Глас ти чујем у мислима Дозивам те у жељама, Али имам само траг парфема. Оног који најлепше мирише Оног који ме инспирише, Само то и ништа више. Да, још имам једну наду, Из мог срца, не могу да те украду И једну молбу фину “Пустите ме, да тражим га у
