На тренутак помислим требало би, али схватим да одавно не вреди. Не вреди писати теби. Не вреди писати ни о теби, али опет ето пискарам по мало. Тек толико да се не угушим од сопствених мисли. Тек толико да ме жеља мине. Загрлим јастук и замислим тебе. Па њему шапнем све што бих теби да […]
Tiho srce u noći kuca, ljubav je naša večna kao mesečeva svetlost. U tvom osmehu skrivena tajna, naša priča piše se u zvezdama. Pod nebom od zlata, ti i ja, koraci ljubavi kao pesma nežna. Dodir tvoj mekan je poput svile, u tvom zagrljaju osećam mir. Svetla grada sjaje kao dragulji, ali tvoj osmeh, to
Kao oblakNad namaSkupio se dim Njiše se oko nasDok ga nosi vetar Zvuk elektične cigareDobro poznatPotpunjuje minute i sate Bez glasa i tragaSekundu vidljiv
Ako je ispustim nehotice u magarećem kašlju Kroz zapušen nos Kao kijavicu Iskašljam iz grudi kao mačka klupko i završi u kanti zaturim u udesu sa teretnim kamionom Ili gradskim autobusom krcatim nadničarima Javiće ti verovatno bio je to silovit sudar sa sudbinom I pisati zvanične koještarije u zapisnik dosledno se rugati hartiji Po službenoj
Greška se desila na samom početku. Čovek je prvo naučio, da kao što poseduje misli, može da poseduje i hleb, i meso, i ljude oko sebe. Od tada se znanje revnosno prenosi, zajednice se uvećavaju, generacije poseduju generacije. I stvar koja danas sve prožima je cena. U ritualu opsednutih novac se prinosi oltaru potrošnje. Ovaj
Док напољу провејава први снег, неко, тамо негде, ужива у топлом чају и још топлијем загрљају. Неко плаче од среће, неко пак од туге. Неког грле нежне руке партнера, неког малене ручице, а неког изборане руке најмилијих. Оне уморне и тешке, најлепше грле, најлепше воле. Оне које су много прошле, али нису заборавиле шта значи
Ne da se pesma u pripitomljenje Ni dva puta u isti gaz Ili presahne Ili preplavi ti je juriš pod kamenčugom Ona u dumelj gnezdo splete Ni tudja neće u dlanove Da je preturis u svoj džep Uplaši se i uzleti Vrag bi ga znao Šta se to po hartiji premeće I pesnikom gospodaruje.
Naša ljubav je priča ispisana na stranicama vremena, sa svakim otkucajem srca, priča se širi beskrajno i nežno. neka vetar nosi ove stihove daleko, tamo ljubav budi snove, u srcima toplim i svetlim. I dok zvezde plešu na nebu, neka pesma ljubavi svira, ti i ja, melodija večnosti, pomisao na tebe meni ne da mira.
Iz njenih očiju bezobrazno blistavi sjaj, duša joj puna tajni, bila je srcu raj. Durila se kao oluja, nepredvidiva u svojoj igri, ljubavnu pesmu pišem samo njoj. Ravnodušnost u njenom osmehu, sposobna da voli i mrzi, naučila me da ljubav nije igra, već sudbonosni ples. U srcu ima jedno mesto, koje pripada samo njoj mojoj
Pre dvadeset godina on nije imao hrabrosti, ona nije imala pameti. Ali njemu se tada činilo da ona ima sve. Odličan izgled, još bolje odglumljenu sigurnost, uvek vedra i nasmejana i to je jednom dvadesetogodišnjaku bez trunke samopouzdanja bilo dovoljno da svaki put kada je vidi, pomisli da ona dolazi direktno iz raja. Sada, kada
ulice kao skeleti, pune rupe stopala, jer nisam dovoljno gledala: u vranju ne smeš gledati pravo, moraš gledati u svoje noge prašina se ni za kim ne diže jedno glasno ravnodušje od koga podrhtava tlo pod nogama samo što nisi propala kmečanje svinja koje se ciklično ponavlja istopljena mast da je stavim na duhovne rane
Legla sam sinoć i od svih ljudi na svetu s kojima sam ikad bila u kontaktu setila sam se baš tebe i onog trenutka u vremenu u kom te gledam s balkona ruku položenih tamo gde je srce čuvajući ga da iz grudi ne iskoči. Odlaziš. Koračaš hrabro i ja ne znam krećeš li tek
