Kažeš Imaš lepe oči Ali ti se pogled negde gubi često Gde to lutaš Šta to ima u tebi Tiho, Edipe Ja postavljam pitanja Ti rešavaš zagonetke Ne rešavaš zagonetke Ti rešavaš mene Rešenje si Otključavaš katance i okove I sve brave duše moje Ti si ključ Slobodna sam Svlačim kao košulju Mrske lavlje kosti […]
Kroz senke misli, Natmurenih obrva, tamnih očiju, žuriti, hodati, negde od sebe u zagrljaj ničijih ruku, prepletene noge umršene u misli, sedi, visoko je nebo utrnulo od vetra, i grane mile, hrapave obraze oštri zubi, od vetra, od kiše, misli crnilo, i kaput, cipele, misli, ogrnuta sobom pleteni džemper i tišina, koraci su tuđi, a
Zavodila me kao nijedna pre nje, izludi me, naljuti, ali volim je jače nego ikada. Ona, moja bezobrazna zavodnica zbog nje moje srce je uvek spremno za stradanja. Sposobna da voli i mrzi u jednom danu, naučila me životu, da nije sve u šarmu i kretenstvu, sad kroz njeno srce prolazim kao kroz tajnu stazu,
Недостајеш ми. Али не оно као, већ ми истински недостајеш, физички ФАЛИШ. Фали ми твоја рука која ме подиже из пепела, твоје раме да на њему заборавим где сам и твој топли глас који је увек умео нешто паметно да каже. Фалиш ми да ми по милионити пут кажеш како на овом свету добри људи
Nedostaješ mi kao dodir koji se pamti, kao da si pesma koja ne prestaje. U tvojim očima nalazim svoj mir i spokoj, jer ti si ljubav mog života. Nedostaješ mi kao note u melodiji, želja za tobom kao plamen u meni gori, kad te nema osećam se kao golub bez svojih krila, i kad te
Ustali smo rano. Bilo je hladno. Ne volim i najmanju hladnoću, nimalo. Telo krene da mi se grči, lice mi se mršti, usne se skupljaju, a oči skoro da ne mogu da otvorim. Na vrhovima prstiju videla sam tragove zime. Nisam mogla da utišam čežnju za snom, dok sam pokušavala da se što brže spremim.
Mašina za veš je brujala i šištala potmulo, naizmenično. Vladislav se setio kako je još kao dete voleo da dešifruje njene monotone zvuke. Kad bi se zavrtela ukrug, u najvećoj brzini, gotovo je mogao da čuje reči koje je ponavljala. I on ih je ponavljao zajedno sa njom. Nesmejao se toj pomisli. Kako je lepo
Najveći je medved u zgradi. Radi kao sanjalica i ne zarađuje loše. Hobi mu je gledanje kroz naočare za slepe. Izlazi rano uveče. Kući se vraća auto-stopom i malim liftom, a spava sa plišanim kurjacima. Mesečinu ne gasi cele noći. Svakog jutra kasni sekund više. Duša mu oteža kada se kumulonimbusi
Nosim tvoje praznine u notnom sistemu straha. Po njima dani dobijaju ime. Ti si onaj iz stvarnosti koja drugima ništa ne znači. Baš ništa. Kroz krvoprolivena srca, tugujem ljude i njihove linije koje na sebi oživljavaju note. A ti si opet onaj koji uzdiže pepeo iz svake ukaljane čestice smrti. Kao leptir kroz umorno nebo.
Krenuti u hitri beg Glavom bez obzira Ako bi to učinio begunac raspisali bi raskošnu poternicu Raspalili reflektore na voštanim stubovima I ukopali pete u zemlju Plakatirali ime i prezime i datumirali svršetak Iznenada bi se usta pokrivila kao iznemoglo bagrenje pod naporom suša I nevernici počeli da veruju Skliznula bi bar jedna sitna kap
Kako je divno Kad ti i tvoj tata imate lepo detinjstvo I to u isto vreme Pa ti on bude najbolji drug Pa možeš da ga pitaš Je l se sećaš ono Kad smo ti i ja bili mali Pa igramo slovo po slovo Pa smo zajedno učili da pišemo i čitamo Ja po prvi
