Buđenje iz narkoze u bolesničkoj postelji liči na isterivanje đavola. Muka, znoj osećaj krivice i beznađa. Suze, koje se slivaju u reku sudbine. Pitanje se pred njom postavlja da li je završila sa ulogom majke za sva vremena ? Ulazi doktor i kaže joj, da je jedva obavio abortus. „Jako ste bili nemirni , iako […]
Nećete verovati al’ ima i toga da tužan čovek u radost pređe rešava moj unuk, majstor je pravi okrene se natraške i dubi na glavi i tuga pređe u smajli pravi Pepa prase i svi likovi srećni budu kroz pogled taj. Kad mamu ljuti dubi na glavi. Majka se smeje, vragu mali sretna sam samo
Ona izvlači iz sećanjaružne trenutke svojih godinaprovedenih uz manipulatorasvih teorema i sunčevih sistema. Raznih tema, svakojakihnajviše lažovskih pričanikada ne dosanjanih snovaslepljenih trepavica od suza. Usnulih dečijih glavicauspavanih od brigeza svađu iz susedne sobe. Sada shvata sve veštine takvoga mozgaglupu naivnost koja je padalana iste fore pravdajući se da belo je crnoda dan je mrak. Još
Свеж априлски дан на палуби, Посада је увелико спремна на Маркизу, У које год једро човек да се задуби, Закључио би, на крају, исту експертизу. Горди, смеђи џин спремао се за полазак, У луци Антверпен уобичајена бука, Као да град очекује неки важан долазак, Била је то престоница разних марифетлука. Свуда су наоколо
У глувој ноћи, кад све спи, Кад се над градом надвију сни, Након што заврши народни пир, Тек тада у престо заседне мир, А следећег јутра, кад зора заруди, Звук воза на шинама цео град буди И чим она из воза у град наврати, Све булеваре прекрију шапати. Скривају погледе, мушкарци и жене,
Ове сам ноћи лако схватио, Колко је за срећу потребно мало, Па ми се осмех на лице вратио, Јер имам некога коме је стало. Лежала си дуго, по мени посута, Склупчана ту, на мојим грудима, Спавала мирно, као мала кошута, Скривена далеко од погледа људима. И дуго сам те гледао, очаран и нем,
ne znam je li i dalje tako prazno prvo slovo govor jedan / možda je sve bila laž naterala sam se dobro sam se naterala da okupim par ljudi oko sebe govorim šta imam da govorim mada hipoteze koje se iznose nisu ništa do prazna okrugla flaša bez dna kada
Septembar. Ljudi u čudnim odelima najavljuju pad temeperature. Oštri planinski vetrovi, Čisti i iskreniji Putuju bespovratno nebeskim ekspresom Kroz hladne kratke dane i Tople, duge noćne tmine. Na konačnoj destinaciji ostavljaju kofere. Svuda oko njih, izgorela od noći Plodna ravnica – ali niko ne ore. Večitim putnicima u mesecu lutanja Fale tuđe nadmorske visine. Oktobar.
(fragmenti) U glavi je ležala slika. Široka, prostrana smaragdno-zelena i čista ravnica kojoj se ne nazire kraj. Vetar lagano njiše najistaknutije stabljike udaljenog korova ispod neukaljanog tamnoplavog nebeskog svoda. Topli tonovi klasične muzike pojačavaju inače već zagušljiv letnji dan. Rubovi ćebeta na travi okretno prate pokrete zanjihanog bilja pri blagom strujanju vazduha, zarobljeni na ivicama
Bat koraka konobarice ostavljao je za sobom neočekivano produžen odjek. Izgleda da se sa određenom dozom muke, a opet i primesom poslovno usiljene razdraganosti uspela uz svega nekoliko stepenika koji su, poput spirale, izdvajali udaljeni i zabačeni sprat kafića. Iako se već odavno izgubila iz vidokruga prikrivena uglom stepeništa iznad nas i veštačkom travom dekorativno
I Anatomija krila Nikada me nisu ex catedra naučili Šta reći anđelima dok im rastu krila. Govorili su da ima za svet značajnijih pitanja: Kako upravljati „ljudskim resursima“ Ili ući u delirijum pragmatičnog razmišljanja – Tamo „produktivnost“ ovde „efikasnost“. Nikada mi nisu pokazali sliku I rekli – vidiš, ovde započinje reuma. Nikada razgraničili gde prestaje
Vikali su nam u lice: Nije tuga sve što boli. Eho glasa na slepilu sveže oribanog pločnika. Tišine čekaonica i Zbir praznina. Iskošeni pogledi čistačica. Nečija podeljena patnja na pustom hodniku I opčinjenost jednom uramljenom slikom. Nigde nikoga. Ne vide da molim Sve bele odore Da vreme malo uspori. Svako svojim korakom, Ne shvataju Da
