Ekspedicija 1. poglavlje 1.maj 2001. luka „Major“, Amsterdam Rano jutro, tek četvrt sata nakon zore. Probudio sam se na svom brodu nakon neprekinutog trosatnog sna. Moj brod, pod imenom „Magnum Preston“, sa mnom je preplovio mnoge milje i nemalo stvari smo videli i čuli i uopšte iskusili. Naš cilj je bio samo jedno: istražiti celu […]
Mati Anastazija, je nekada bila Žaneta Petrović. Po profesiji istoričarka umetnosti. Suprug joj je bio ambasador u Francuskoj. Radila je kao kustos muzeja u Parizu. Prilikom krađe slike holandskog slikara, koja je bila procenjena na vrlo visoku svotu novca, osumnjičena je. U to vreme imala je devojčicu Petru, koja je rođena u Francuskoj. Porodica se
Imam tu jednu komšinicu, koja je pre nego što su se doselili u stan do nas bila samo majka mog drugara iz jaslica, potom iz razreda. Nakon završetka osnovne škole, doselila se sa svoja dva sina u stan do našeg. Bio je to period kada je moj otac bio nasilan skoro svaki dan. Ako nije
1.Kako je sve počelo *Anastasija* Dosadilo mi je da u velikom četvorosobnom stanu živim sama.Da se razumemo, nisam nimalo bogata ali sam ga dobila u nasleđe.Došla sam u naš glavni grad pre godinu dana za koju se svašta izdešavalo.Živela sam kod jedne divne gospođe kojoj sam oko svega pomagala.Na kraju mi je ostavila stan koji
Beleška broj jedan I Mogli smo se da se nazovemo sinhronicitet u nastajanju. Ništa drugo nismo ni bili, ako me neko pita. Jedna simfonija koja nema korak napred, niti korak nazad. A voleo sam naše društvo. Nekako smo se upotpunjavali, sve želje postajale su ostvarive. Pa i one naglavačke. Bez premca, sve do jedne. Sve
I Poezija identiteta Na čijem se pragu Češaš noćas? Četvrtina si projekat Četvrtina jastuk Četvrtina more na koje ne želiš da ideš Ali ipak siliš sebe – Zarad koga? A četvrtina pesma koja tebe na silu peva. -Kako to misliš pesma peva? Zar ne peva čovek? Peva pesmu? -Ja pišem. Ton postoji pre mene. Pesma
Prolog „U svojim maštanjima, ja sam često – veli on – dolazio do čudnih misli da služim čovečanstvu, i ja bih možda pošao i na krst za ljude, kad bi se to najedared odnekud zahtevalo; a međutim, ni dana nisam kadar provesti ni sa kim u istoj sobi.“ – Dostojevski, „Braća Karamazovi“ Godinama kasnije, ponovo
Te zime, dve nedelje nakon mog sedamnaestog rođendana, naslutio sam sijaset promena. Zaista, beše to jedna od onih noći kada čovek hoda ulicama postojanja, predosećajući da će ga život zaskočiti iza ugla, forsirajući promene na njega. U dnevnom boravku bi moj otac i majka neretko diskutovali o budućnosti Vojvodine. Otac mi je bio mađarski separatista
voleo bih da zavirim u tvoju devojačku sobu dok uvijaš kosu stavljaš svetloplavu senku na kapke očiju kao u srne a cela soba dva sa tri miriše na ’red jeans’ voleo bih da sam stranica tvog dnevnika da na belom papiru mastilom napišeš svaku svoju bol da je proživimo zajedno voleo bih da sam pramen
Eva Reding je otvorila oči. Oštri miris brendija povratio joj je svest. Ugledala je dva muškarca. Jedan od njih joj je do tog trenutka držao flašu ispod nosa, a drugi ju je gledao s iščekivanjem, mrmljajući nešto tiho sam sebi. Njega je prepoznala. Uspela je da blago nagne glavu u stranu i primeti da leži
Bilo je kasno popodne kad se našla nadomak Martine kuće. Još uvek je bilo jako vruće. Brisala je znoj busenom papirnih maramica, ali on joj je uporno rosio čelo, čineći je nervoznom. Kuća njene sestre nalazila se negde na polovini periferne ulice. Jednostavna, u belo okrečena, sa malenim dvorištem prepunim narandžastog, žutog i purpurnog cveća,
1. (fragmenti) 4:30 se bliži Nećemo zaspati sada Ni ti na tvrdom jastuku od olova Ni ja na improvizovanom ležaju od mahovine. Leptiri moga detinjstva Večeras će ležati u herbarijumu Ponovo ispresovani Dok se na podu pored glomaznog kreveta Neposredno pre plača alarma Pitam da li nas nadalje očekuje Samo gusta težina, Pre nego što
