1. poglavlje 4.07.2008. Dolazeći na posao, otprilike hiljadu petstotina pedeseti put, počev od prvog aprila 2004. godine (datum deluje kao šala ali je živa istina), moja inspiracija je pomahnitala. Imam neodoljivu želju da svoje misli zapišem, smatrajući da će možda nekada kasnije biti vredne pomena. Sve je odjednom i sivo i ružičasto kao znak za […]
Ne sećam se tame Iz koje sam nastala Ali me i dalje mame Njena šaputanja Ne sećam se ni trenutka U kome sam nestala Izgubila se kao neka lujka Naivna, blesava Ne sećam se bola Ali ga i dalje osećam Koža mi gori gola I ja vrištim, jecam Ne sećam se ni
Tišina kida sve prisutne u prostoriji ovoj A nikada više svijet ne može da bude isti U susretu nekoj novoj praskavoj zori I dalje glasovi se čuju negdje daleko A samo pitanje vremena za ovog svijeta Jeste gdje danas ćemo da živimo A smisao života je da budemo srećni Svaki dan razloga za to imamo
Sunčeve zrake obasjavaju tek probuđene muškatle na ogradi balkona. Još usnule od polumraka koji jutrom nestaje s horizonta, one kao da se protežu uvis za poneki milimetar visine, radeći jutarnju vježbu istezanja. Između dviju rozih muškatli smjestila se i tamno narandžasta dalija koja bojažljivo promatra okolinu, nesigurna na koju stranu da se okrene. Kao da
Život je začarana šuma, I boli, i radosti, ona tka. U njoj drum do druma, Na svakom od njih, biće i zla. Usput, srešćeš vile, Zračiće iskonskom lepotom, U haljinama skrojenih od svile, Lako ćeš zgrešiti lepotu dobrotom. Usput, naći ćeš trnje, Tragaćeš za novom stazom, Druge biće još crnje, Očajno, vapićeš za izlazom. I
U tišini ljubavi Dok te srce u bolu grli, i suze padaju kao kiša, duša se napuni bola, svaki uzdah tugu nosi. Srce plače, vrišti glasno, ali ljubav ne daje da vrisnem, samo kad je najteže, baš tad je jasno, osetićeš da te volim da ne mogu bez tebe. Kada bol preplavi dušu,
Prošlost to su naši roditelji, rodoslovci. Prenosioci svojih priča na svoj način i ugao gledanja. Oni se sećaju da nasitnijih detalja gde je i kada šta bilo, ko je šta rekao. Spominju neke ljude koje upoznajemo kroz priču i shvatimo da su to neki nama bliski rođaci koje nikada ne upoznasmo.Makar da pronađemo rođake preko
Tvoje je srce moja neželjena zemlja, jedini put do neba mog. Do doma spaljenog do temelja. Jedini smisao mog lutanja besciljnog. Ti si java mog nesuđenog života, Moje svanuće tuđih zora, Pesma napisana bez nota, parče livade vrednije od svih gora. Uništila bih svetove u kojima ne postojiš, univerzume u kojima nisi bio moj. Sačuvala
Hladna i kišovita noć. Veče na kućnom pragu. Zaljuljala sam praznu ljuljašku i ušla u kuću. Cika dece odzvanja u daljini a ja leno oblačim papuče. Zgotivim topli crveni mirisni čaj od hibiskusa. Srčem, smejem se samoj sebi, kako bi me sad majka opominjala, šta to radim. Nije pristojno. Ponavljam isto srkanje , dečiji inat
Dah Ljubavi Tvoj dah ljubavi je vazduh što me okružuje. u svakom uzdahu osećam te blizu, reči nisu potrebne, jer srca naša tiho pričaju, u našem zajedničkom disanju, pronalazimo večnu sreću. Kroz vazduh prolazi miris tvoje prisutnosti, nedostaješ mi kao jutarnja rosa u pustinji. Sanjam te u svakom udahu, u svakom izdisaju, u tvojoj ljubavi
U Beogradu je danas 37 stepeni, a u gradskom prevozu je tako da ti kada izađeš bude čak malo hladno. Ja se, ipak, vozim praznim, klimatizovanim autobusom, 40 minuta daleko od te vreline, a kako mi se odavde čini, svetlosnu godinu daleko od Beograda. Vozim se do prodavnice u susednom mestu, jer ova naša ne
Jednom sam tražila rime u tebi prstima učila neravnine i teksture gledala u ponore i kroz prozore tamo u svet gde je tek trebalo stići Jednom sam pisala pesme i strahom opipavala put ispred sebe katancima zaključala sve one delove sebe koji su u bojama i šljokicama i staklićima sve ono što isijava to
