Odveo bih te u kamenu pustinju, ali ne voliš da se gubiš u pustari. Za suvo mesto treba i neka mapa, busolu da čuvaš u plišanoj vreći. Imam belu sveću u džepu, ali beskorisna bi mi bila onoj vrućini. Palio bih joj fitilj, pognula bi se i prelomila. Da smo u pustari […]
Сваки дан је нови дан,нова пустоловина. Никад не знам шта ме чека иза угла. А ако би знала не би било забавно. Сваки дан је нови дан у којем пратим нит живота. Где ће ме одвести не знам али ово знам. Сваки дан је нови дан. На свој начин посебан.
Kažeš da neću biti povređena. Ti ne vidiš da već jesam. Ono što je za tebe bila samo zabava meni je srce slomilo na hiljade sitnih komada. Boli, prokleto boli to što sam ti dozvolila da me spustiš na samo dno. Nisam ni sanjala da tako nešto meni može da se desi ali eto, desilo
Imala je kose boje suvog klasja, plesala na kisi i pevala s’ vetrom pesmu iz sveg glasa. Tih dana je nosila kaput, ko da je od lišća tkan. Osmeh njen je bio ukras tog novembra, a svaki dan sa njom bio bi savrsen jesenji dan. Popreko bi pogledala onaj oblak sivi jer je
Obući ću staru haljinu, da se setiš mlade dame, koja je osmeh nosila ko odlikovanje. Staviću par kapi parfema onog što miriše na neke lepše sate kad si me stalno zasmejavao, možda se tako bar na trenutak vrate. Pronaći ću stare trake da zapevam pesme drage, da se smejem baš iz srca i ponovo zaigram
Pleši opet samnom pod ljutim nebom, što sav svoj bes sad proliva na nas. U inat njemu, nek’ svaka kap bude dodir miline i ne daj da nam osmehe prekine grmljavine glas. Tu neku tugu, nosih u oku… al’ čemu to? pa, jedino što više nemaš… nemaš nas.
Sedim na kamenu izvaljenom, bio je deo moje kuće. Na levom kolenu mi glava sina, na desnom kćer više neće da spava. Branio nas krvnik od krvnika, slao ptice s porukama njihovim majkama, kaže: stižemo! Sada sedim zaštićena, sama, krvavih kolena. Jedno od glave moga sina, drugo od kćeri što je nema. Pitam
Песмо моја најдража,нек твоје слатке речи ветар носи далеко. Нек те речи дотакну залеђено срце. Јер тада ће оно моћи волети. Песмо моја најдража ко море дубока а као свила нежна, нек те ветар носи далеко. Далеко,далеко до залеђеног срца. Нека га твоје речи дотакну. Јер тада ће оно моћи волети.
Pre par godina radila sam u jednoj fensi marketinškoj agenciji u Zemunu. Kako znam da je bila fensi? Pa bila je to stamena dvospratnica u mirnom kraju, u ulici koja je izlazila na Dunav. Kuća je bila renovirana, i spolja i iznutra, i sve je mirisalo na novo. U prizemlju je postojalo malo dvorište koje
Pazarim ih svakodnevno I nosam u izvrnutom džepu kao suvenir noćne grešnice bez presedana Karminišu usne i puderišu lice dozivaju neprestano Da spale snove do pepela kao žar na opušku I ja ih otplaćujem na kredit dok mi svakog minuta zaračunavaju kamatu do ušiju zaljubljen u cirkus Greške su mi maestralno delo skupa na crvenom
Ја сам дух. Идем међу људе и прикупљам податке од случајних пролазника. Нико ме не види, не видим ни ја, али могу да чујем. Ја упијам шта људи кажу. Највише волим летње време када лебдим изнад башти кафића и кафана, а такође посећујем паркове. Филтрирам информације тако да оно што говори појединац, а уклапа се
Pod noktima se crnilo skuplja, u prevozu dok se za šipku drži trudeći se da ne izgubi ritam truckavog autobusa i po koji svoj san, gospođa zatvara prozor autobusa laganim pokretom ne znajući da time guši užurbanu mladost koja dišući na škrgama usplahirano kuca sms u kojem unutrašnjim tananim glasom ispisuje reči izvinjenja kako kasni zbog gužve.
