Нађох то место, у сну, под плаштем ноћи. Пружи руку и можеш га пронаћи. Далеко је као цео свет. Чућеш зов, осетићеш долазак кад Месец заплеше. Где жудиш за постојањем у некој младој вечности, тамо ћеш га пронаћи. Тамо никада нећеш избледети. Постоји начин. Пођи са мном, и показаћу ти. Пронађи ме на хоризонту, где […]
Napisi mi nešto, nešto malo i umirujuće. Napiši mi pismo koje cu moći zgužvati i spaliti. Osmisli jutarnji pakao za mene, probodi me munjama i treptajima neba. Pošalji kišu na mene, oluju da me na kratko ozari. Zapevaj mi, nek se tlo klati. Nek se ruše grafovi od tvog glasa. Poigraj se malo, zamaži vetar
Sedim tako i razmišljam o tome koliko se ljudi zaista ne trude da pronađu razloge zbog kojih bi trebalo da budu zahvalni i srećni u svom životu. Koliko u stvari ovakav nacin brzog i digitalizovanog života umanjuje vrednost pravih razloga za sreću. Preokupirani smo željom za stapanjem u nekakav isti obrazac ponašanja koji je navodno
Pitanje koje sam sebi postavila kada sam se pre 4 godine preselila u Švedsku, tada misleći na to da li se moje ime i prezime izgovara isto kao i na srpskom. Međutim, vremenom se značenje ovog pitanja proširilo malo van granica samog imena i prezimena i otišlo toliko daleko da je dovelo do sumnje u
-Dobro, ali zašto si počeo da bežiš? -A ne, nisam bežao, ja sam… šta je suprotno od bežanja? Jurišao, da! Ja sam jurišao! -Kako god, trčao si, zašto si istrčao iz te kancelarije? -Nisam imao izbora. -Čovek uvek ima izbora! -Da, ali nekada mora da bira između lošeg i goreg. -Pa zašto si izabrao najgore?!!
Možda mi fališ. U trenucima kada pijem tvoj omiljeni čaj. U trenucima kada osetim poznat parfem na slučajnom prolazniku. Ili kada pada kiša. Možda mi nedostaješ u danima kao što je ovaj, ili kao onaj što je bio juče. Tmuran i sa puno vetra. U trenucima kada taj vetar donosi tvoje ledene poljupce. Kada vidim
Meduza Junak s nožem i ogledalom leži mi pod nogama. Šire se krila u utrobi dok bdim nad snom mojih sestara. Sanjaju svet bez žrtvi. Provodim dane u vajanju, čekanju na mladiće pune žudnje za mojom krvlju i straha od mog pogleda. Silovatelji, otimači, svete ubice čija su dela božja volja. Za njih sam
Čitao sam o zamrznutim konjima uhvaćenim u lošem vremenu, u trenutku dinamičke neodluke. Nakostrešenih griva ukočenim u instiktivnom odmahivanju glavom. Čitao sam i o zamrznutim ljudima. Kreću se ka svakodnevu, sa udovima bez krvotoka. Zamrznutim kosama industrijskih hemičara. Čitao sam o još koječemu i sve je ohlađeno do tačke gde materija prestaje da se kreće, gde
Kišo sporije kidaj gluvu tišinu naivnog grada. Ja želim da čujem kako ona sa njim pada, u tamni beskraj. Učinilo mi se u daljini lomljenje toplih kostiju, što ljube blede ruke mokre, krvavih brazda zarivenih noktiju. Želim čuti vrisak i poslednji uzdah njen i videti njegov pogled ko staklo od straha slomljen. Znam da njegovo
Наздрављам данас за неке победе. Јуче је било, па заборавило се. Не види се ништа више. Крпом сам избрисала ожиљке. Тешко је било са дна повући се. Ратови губили су се, порази изгазили ме, а ти ме гледаш као да све то мој избор био је. Ипак, у ћошак срца закључала сам те. Ено она
Kasnili su pola piva. Zazvonili su i ušli. Pozdravio sam ih i Rurki i De Niro su seli. Podelio sam karte i ponovio pravila. Uložili smo vreme. De Niro je gledao užarenim očima i dugim noktima češkao bradu. Rurki je pušio, držeći cigaretu između malog i prsta do njega.
Razvuci usne u osmeh i prkosno kraj mene prošetaj, inat ti dobro stoji. Ja sam ponosni kreator tvojih grimasa i večiti krivac tvoje neodlučnosti. Tvoj uzdah, tvoja strepnja i tvoj bes. Grešim li draga kad kažem da nisi imala dovoljno hrabrosti da sa mnom, rame uz rame, zakoračiš u močvaru prepunu zlih nemani koje prete da
