Ovo je baš neki dobar dan NIšta se posebno nije desilo I verovatno neće I ne mora Prohladno jutro svakodnevica popodne spokojno miriše na kafu na tamni biskvit i fil od narandže preliven čokoladom miriše iako taj kolač nisam čak ni napravila ipak grizem ga slasno nevidljivi slatkiš nevidljivim zubima Sunce je danas tako nežno […]

Razumem sunce Nije me čaša mamurluku predala treznog Ni konobarica stolu zbog ašikovanja To bi muka leđno da zapliva u grudima preko alkohola Jeste, lomio sam jezik za zakon bez reda I za noć ispio stoleće tražeći razbigarde (po)remetio javni mir Uranjao u astal da kucnem čelom u drvo I sebi zavalio šamar da prebrojim

Моји монолози су само начин да кажем не ђаволима који заузимају увек исту страну када је рат Мада никада није извесно чија ће рука пасти у окршају титана Ђаволима који се стапају у масу толико да тек привид може да открије намере мумијског режима Сви знамо иза каквих решетака те ставља привид и каквом ће

Са тобом желела сам пуно тога. Да гледамо месец и звезде. Шетамо у парку руку под руку. Да проживљавамо и сунчане  и кишне дане.   Са тобом желела сам пуно тога. Али све ће то остати само жеља. Жеља за коју можда ти ни не знаш.

Није ми био претежак камен, није ми ни престрм успон. Са врха дозивао је пламен, душа вођена беше крстом. Неизбежно је Икаруса видети, како крила му букте огњена, када и очима Сунце запрети, након тескобе и спуштена погледа. Спотакнем се изненада, опчињен призором тешким, па ми са плећа камен пада и остајем да на коленима

Од трња ми крвави прсти, али не попуштам свој хват чврсти. Попех се високо и не знам како бих сишао, да нисам о зеленоокој стихове и строфе писао. Силазак није дуго трајао, ни због успона се нисам кајао. Ниси повукла ороз – ионако ме не би погодила метком. Нисам бачен под воз, како да назовем

Želim da te zagrlim i poljubim, da nestanemo iz ovog surovog sveta. Neka se tvoja duša prepusti meni svim svojim  bićem. Prepusti se,približi mi se, i neka samo naša ljubav postoji. Tek kada  se prepustiš, pribiješ se uz mene, poljubiš me nežno kako samo ti znaš, videćeš da je moje srce  tvoje sklonište.

Још једног дана, осећам се као да заувек корачам. Зар не постоји месечина тамо негде? Само те чујем у удаљеним ехоима, гледам у небо и осећам се као да ми се ближи крај.   Још једног дана, и још увек се присећам. Отишла си а као да си ту, само те чујем у удаљеним ехоима,

Толико је видела Испод дрвета, испод крошње, уживања у поветарцу. Ту је увек била, са паром, богатим и сиротим, који љубав започиње. Ту је увек слушала, поред улице, поред фењера, врисак и жар како горе. Ту је увек стајала, иза куће, иза ограде, пркосила свима и свакоме. Ту је увек чекала птице да одлете, камин

Било једне зиме пуне сете и сетих се судбе проклете. Где се среће и радости људи сетише једне даме из града, једне даме најлепше. Њену доброту и њену љупку душу сви заволише, a ja заволех највише.   Сваки корак одмерен и сваки покрет беше савршен. Смеха и песме њено присуство призваше. О какве завиди беше