Mrzi to pitanje. Kad je pitaju radi reda, ne odgovori. Kad je pitaju zato što ih zaista zanima, dugo ćuti. Zato sad ćuti. U njenoj glavi nije tiho pa nema predstavu koliko je vremena prošlo. Ni njegov izraz lica ne govori ništa, osim da strpljivo čeka odgovor. Gleda ga u oči. Boja im je drugačija. […]
Promiču glave Prazne glave Čupave glave Nakrivljene glave Spuštene glave Puno spuštenih glava Promiču sudbine Tinejdžeri se vesele Ispred kockarnica Muškarci grle unučiće Staklene Ispred prodavnica Neko dvoje pričaju Drugo dvoje bi radije da ne pričaju Dvoje se samo gledaju I dvoje koji ni to više ne mogu Pa čekaju Autobus Žena sa
Динара Хајдучица Од проје векови Плач Мач Сач Трубе трубе У инат Ватромети По пијаци и улици џорданкама Блокови зову Реку пијемо успут Нема времена
Желим да будем кап кише која ти косу дира, Виолина која твоју омиљену песму свира. Да будем брод којим кроз океане пловиш, Амајлија око врата да се никад не бојиш. Желим да будем твога срца најсветлији грех, Секунда када си рођена, месец, година , век ! Хлад који ће те спасити од врелине лета,
Putujemo li šinama života po unapred odredjenoj putanji? Ili je biramo sami? Koliko su naši planovi, odluke, stavovi i uverenja zaista bitni kad se najveći životni preokreti dešavaju upravo mimo naših planova, pritom nemilosrdno rušeći gradjene stavove i stečena uverenja? Kako se zove ono što nas zatekne potpuno nespremne i udari takvom silinom da nam
Ko bi rekao da pertle nose neko dublje značenje… Meni su tog dana pomutile pamćenje. Verujem u sudbinu, da dve duše jedna drugu pronalaze Ispod mesta gde se sazvežđa nalaze. Započinju svoju pustolovinu. Pronalaze sebi večnu domovinu. U tihoj noći mislila sam… Nećeš moći da me voliš. Ti nemaš hrabrosti da se boriš.
Kad se krene putem više naše kuće, goramo u Trskovači, okruženo pokojim poljem i većma šumom, imade jedno omanje jezero. No, da ono nije oduvijek bilo tu saznadoh jedne vječeri uz ognjište nakon žetve. Nekako poslije večere baš namjestih babi Smilji glavu u krilo da me malo bište jer mi
Назови како хоћеш лавину која пред собом носи све, Ми смо ти који је управо гледамо ; Магичан призор светлости изазива нам последњи смех, Подсећа ме на трен кад нисмо хтели сну да се предамо… Дрхтали смо скупа као славни љубавници старих времена, Живели осећања у којима су уткане чудесне сузе твоје ; У
Uz dužno poštovanje prema nauci, teorijama, formulama, definicijama i zakonima, reklo bi se da nauka nema mnogo veze sa životom. Jer, nema te fizike koja je objasnila kako susret dva pogleda zaustavi svet. A, zaustavi! Ni te geometrije koja je umetnula svet u jedan pogled. Ni te hemije koja je formulisala reakciju atoma u prostoru
Хиљаду речи и ноћи, Љубав да одгонетнем, да ли ћу моћи? Хиљаду речи и више постоји, Питам се од чега се у нама састоји? Хиљаду ноћи проведених у самоћи, Чудим се где је док лежим у немоћи. Љубав је хиљаду и једна реч коју могу рећи, Верујте и немојте се ње одрећи!
Vele, iz Hercegovine smo potjekli. Bijaše dva brata rođena koji pobjegoše pred nemilim pa stigoše doovde i tu se nastaniše. Zato zaseoku i ime takvo nadjenuše. Jedan od njih bijaše otac mog đeda Živojina, Matom su ga zvali. No, on bijaše počivši davno prije mog rođenja. Moj
Stoje sviKoje sam voleo I čujemGovorim imOno što nikada nisam znao kako Da mi je drago što su mojiDa mi značeDa ne želim rastanakDa me obleće krivicaZbog svakog nanetog bolaPovišenog tonaNeslušanja iza rečiSlomljenih tanjira Pretnji da ću otićiNe-javljanja na telefonOpterećenosti trivijanlostimaJurnjavom za zvanjemPriznanjem DiplomomZa ljudima koji me ne želeZa tuđom pažnjom koja mi ne pripadaUmesto
