Naše selo ne bejaše baš pravo selo… Mada smo ga selom zvali… Danas bi za nj većem rekli zaseok. Više to bejaše put koji je vodio kroz šumovita brda, pa ukraj puta ponegde neka kuća sa kakvom okućnicom, a ostalo bejahu pašnjaci i šume, pokoje žitno polje i kuruzište. Mi zapravo živjesmo u šumi. Naša […]
Tek bijah u školu pošao kadno se to zbilo. Sjećanje na taj dan mi je ostalo urezano zanavjek i vjeki vjekova. Bijaše to baš ondak kada je čiko Novak podno nas kuću zidao. Kako je to oduvijek bivalo, svak iz našeg sela je pomagao koliko je u mogućnosti bio i koliko su mu dozvoljavale njegove
U našemu kraju, međ’ brdima koja paraju nebo i šumom kroz koju svjetlost slabo probija, svi živjesmo nekako bogobojažljivo, poštujući i prirodu i Boga. I sile znane i sile neznane. Od malena nam je pričano da priroda oko nas ima svoja pravila, i da treba njojzi da smo zahvalni što nam je dozvolila da živimo
Priča je ušla u uži izbor na konkursu “(Ne)stvarno i (ne)zaboravljeno: priče iz srpske prošlosti” 2024. godine i štampana je u zbirci grupe autora. Kroz mrklu noć, dok svaki iksan u kući spava dubokijem snom nakon čitavog dana radova u kući i oko kuće, zemlje i stoke; na tavanu se čuje tiho krckanje..
U praznom bolničkom hodnikujasno, žuto svetlo mirno treperi.Njeno mlado, snažno telo ispunjavastolicu od narandžaste plastike.Kad bi pustila glas iz grla,ne bi bilo odjeka.Ništa nije kao što očekuje, ali ona toi ne pokušava da proveri.Bela vrata sa zamućenim staklimanisu sterilna,i iza njih ne vrišti jeziva tišina,već hitri koraci u drvenim klompama,tresak nekih unutrašnjih vratai nejasni glasovi,
Рађаш се из дивљења, док мирис свитања постаје опипљив, док покушавам да докучим плес борова који ме везује, а чини слободнијом. Рађаш се из чуђења, док посматрам мрава да бих била храбрија, док се утапам у дубину очију детета и слушам истину коју ми говоре. Зар је толико тешко? Питају ме и мрав и дете.
Био сам на филму, ушао сам у кадар, постао сам слика, попио сам Sprite, опрали су ме Tide-ом, постао сам реклама, ставили су ме у рам, постао сам реклама, нико ме није знао, шетао сам обалом, маштао о будућности, узео кредит, сео у ауто, возио целу ноћ, стигао у Нигде, попио, попио сам пилулу, појео
Buenos Aires „Mali Pariz“ veći od Pariza Piše advokat Ana Jovićević Popović Beograd smo ostavili u zimi, hladnoći, magli i januaru a Buenos Aires nas je sačekao topao, zelen i raširenih ruku u julu. Čim smo sleteli na aerodrom Ezeiza videlo se da se radi o kosmopolitskom gradu u koji pristižu ljudi iz celog sveta.
Западна капија је улаз у исток источна је улаз у запад у напад Наше ће сјене ходати по Бечулутати по двору плашећи господу рекао је Гаврило Принцип а ја сам данас рециклирао ваздух и настао је један облак који је нестао
Reci mi, koje je boje dugo umiranje?Da li je belo i ispijeno kao tvoje nepomično licekoje vreba iz drvenog kovčega,ili rumeno i podbulo od nesna, kao ovo moješto viri iz ogledala?Boli me taj pogled, a opet,ne mogu te se nagledati.Tanka skrama razapeta preko finih kostiju.Izveštačena šminka kao da je smišljenada još više istakne sve što
Ударна вест: „Језик отекао: дечаку из прве клупе, раднику часном и једном што је стално чекао ред!“ Медицинска сва испитивања прошли, али до узрока нису дошли. Зараза није, срели се нису, нити су знанци. Како то, симптоми исти, а они странци? Сви су сем њих тројице збуњени, а они су само покуњени. Следећа вести убрзо
Одраз чистог образа Друговање са стрпљењем Радовање Смислу Аналзиза сопствених падова Слобода која не спутава Таленат којим се служи, не понижава Аутентичност која се калила храброшћу Њих две, Истину и Љубав, гаји на детињем срцу Етикете нације и статуса одлепљене заувек.
