Kraljico filozofijo tebi sitnu knjigu pišem. U noćima teškim i beskompromisnim tebi se klanjam i mislim, o kako divno vijuge ispravljam. Strahovi me razni more i ponekad teško dišem, kako u srcu mome naći mir dok suze brišem, suze pokajanja i želje za srećom, ja od istine odustati neću i tražiću mudrost o kraljice moja mila […]
Нађох то место, у сну, под плаштем ноћи. Пружи руку и можеш га пронаћи. Далеко је као цео свет. Чућеш зов, осетићеш долазак кад Месец заплеше. Где жудиш за постојањем у некој младој вечности, тамо ћеш га пронаћи. Тамо никада нећеш избледети. Постоји начин. Пођи са мном, и показаћу ти. Пронађи ме на хоризонту, где
Несугласице су показале праву страну и разумевању је дошао крај. Са умом јасним и срцем снажним, дајем последњи трзај. Избледећу. Огорчености бејаше окрутне и лепе, хиљадама сам миља у усамљености. Вребале у немиру мом, ослободиле ме од лажне људскости. Избледећу. Ходам ка удаљеном сумраку и уз уминутост нетремице гледам. Корак за кораком пут ми се
Још једног дана, осећам се као да заувек корачам. Зар не постоји месечина тамо негде? Само те чујем у удаљеним ехоима, гледам у небо и осећам се као да ми се ближи крај. Још једног дана, и још увек се присећам. Отишла си а као да си ту, само те чујем у удаљеним ехоима,
Толико је видела Испод дрвета, испод крошње, уживања у поветарцу. Ту је увек била, са паром, богатим и сиротим, који љубав започиње. Ту је увек слушала, поред улице, поред фењера, врисак и жар како горе. Ту је увек стајала, иза куће, иза ограде, пркосила свима и свакоме. Ту је увек чекала птице да одлете, камин
Било једне зиме пуне сете и сетих се судбе проклете. Где се среће и радости људи сетише једне даме из града, једне даме најлепше. Њену доброту и њену љупку душу сви заволише, a ja заволех највише. Сваки корак одмерен и сваки покрет беше савршен. Смеха и песме њено присуство призваше. О какве завиди беше
6:43 opet sam ustala prekasno. Ideja o ranijem ustajanju je ostala samo pusta želja koja će se ostvariti kad počne vrtić. Imam pola sata do 45 minuta dok se klinci ne probude. Za to vreme treba da napišem tekst, otkucam ga i pošaljem. I umesim proju. Oduvek sam se divila svojoj nerealnoj proceni vremena. Nemam
„Taši taši tanana..“ pevam dok ih uspavljujem. Reči same teku, više ni ne razmišljam o redosledu. . Kako bi bilo lepo da i meni neko peva uspavanku dok ne zaspim. Dok spokojno ne utonem u san. Da se na trenutak vratim u bezbrižnost detinjstva gde se lepše i mirnije spava. „Taši taši mamika, spremna ti
Probudila sam se tužna. Očiju punih suza i nekom neobjašnjivom težinom na srcu. Zraci sunca koji su se vešto probijali kroz roletne, nestali su. I nebo je tužno. Danas ćemo plakati zajedno. Pokušavam da usporim, ali automobilima se žuri. Iz jednog takvog, iako je rano, trešti dobra stara „Sve još miriše na nju“. Osmeh se
Њене црне крупне очи као крила ластавице су трепериле док је падала покошен метком. Њена кратка одсечена коса натопљена крвљу се слепила за главу и у том моменту само јој је пролазила једна мисао: „Ако ме ране, нека буде у ногу. Нека буде и у главу, само нека не буде у груди. Сазнаће…сазнаће да сам….”.
Летњи распуст је прошао неуобичајено брзо. Све време смо били код оца. Отац је изненада изгубио тај муком сречени посао, па је имао времена на претек. Мајка је нашла новог дечка и све време проводила код њега. Деда је био на мору, радио у неком ресторану и за два месеца јавио се четири пута. Баба
Тог септембра срећа је обасјала лице младе девојке која је хитала на путу ка новом послу. ”Први пут ја у школи, не верујем ”- мислила је у себи. Дедине речи су јој одзвањале у глави да на посао никада не треба каснити. ” Други нека касне, немој ти ”- деда је имао обичај да каже.
