Trebaju mi lanci, Umotani u moje vene, Kako ne bih mogao da ih pokidam. Trebaju mi lanci, Ojačani trnjem, Tako da stalno sveže rane, Svedoče da ih idalje nosim, Trebaju mi lanci, Što sami zovu svoje sužnje. Zovu na doživotno ropstvo, Ropstvo kome se hvalospevi pevaju. Trebaju mi lanci, Retki, neobični lanci, Što ruke i […]
У тами ноћи, месечина ме обасјава. Отера сваки страх, и ставља ми осмех на лице. Сјајна месечина мој је друг на путу. Због ње је ова ноћ предивна. Месечина ми даје снаге да наставим да се крећем у овој мрачној ноћи. Била јесен или не, месечина обасјава ме.
Драгоцено време, сунчани дани. Када би се сат вратио уназад, да проживим све поново. Све незаменљиве успомене. Све успоне и падове, растанке и стастанке, сузе и смех… Драгоцено време, сунчани дани. Када би се сат вратио уназад. Па да проживим све поново.
Neposredno kao muzika ulazim u san. Pri buđenju u džepovima nalazim zgužvana sećanja. Snovi mi stoje zaključani u mraku. Virenje kroz ključaonicu ne otkriva akt duše. Mi smo voajeri sopstvenih snova.
Kad je Svarog hodao nad bezdanom, Plakao je, Jer oko njega beše samo tama, Prostor ispunjen samo bolnom tišinom. Tada jepesmom prekinuo ćutanje, Znao je, Da svet može živeti samo u njemu, Da muke uvek prate rađanje. Onda je pevao sve tiše i tiše, I zaspao, A gledajući bezdan poslednji put, Odlučno prošaputao „Nikad više“.
Београд – дивни град који на две реке лежи Припаде Високом Стефану, Вазалу угарског краља, Да од њега начини престоницу Намучене земље Србске. Политичке невоље и ратне недаће Спријатељише једнога краља са вазалом Који је рано остао без оца. У знак поштовања и оданости, На тврђави равнога Будима, Краљ дарова вазалу једно здање, Да у
Da ti mladi neznanče znaš samo Koliko je teško s emocijom izaći na kraj U ovom dobu, gde ljudi siti nisu. Gde svaka sena tuđa Nema života, nit svog mira. Gde vreme nije vreme slobode, Već ropstva i moći. Stvaranje svetinje mi je uvek od ruke išlo Čvor po čvor, i uvezem ja nju u
Srce zaljubljeno nespremno za ljubav je bilo, sad sam kao lutka, bol mi ne dotiče dušu. Sećanje na to veče, u mom srcu živi, osećanja su kao okean u koji tonem duboko. U tvoje oči gledam prekriva ih kosa tvoja nežna, zašto skrivaš pogled, neka ljubav priča. Lice tvoje blista kao svetlost sunca, osmeh
Volim te više nego što reči mogu reći. Volim te, jer tvoja ljubav je kamen temeljac mog bića. Volim te ti si moj oslonac, moje more ljubavi, sve što u mom srcu vene. Volim te, nedostaješ mi kao da sam bez daha. Volim te, draga ženo, izvoru mog blaženstva. Volim te,ljubav prema tebi raste iz
Забава је готова. Али још увек желим да плешем. Где си сад? Да ми руку даш,требаш ми. Само да знаш. Да пребродим ову тешку олују,да се вратим у мирну луку. Забава је готова.Али тебе нема. Да будеш уз мене. Да ми руку даш. Недостајеш ми,само да знаш. Забава је готова.
Некада си био ту,за мене. Био разлог мога осмеха. Био моја срећа,моја утеха. А сада те нема. Боли ме. Вриштала бих на сав глас твоје име. У жељи да се вратиш. Киша пада данима,а ја плачем сатима. Јер си ти моја непрежаљена љубав. Још увек желим да те видим. Желим да ми се насмешиш па
Gledaš me, gledaš me… Uporno ti oči hvatam u mrežu senovitih sumnji. Pitam se da li me vidiš? Vidiš li plamen iza stidljivog osmeha? Vidiš li, s one strane bola, radost življenja? Nežnost gde kulja iz stisnutih zuba pobesnelog psa preplašena, zgrčena? Vidiš li razigrano dete u šarenim krpama i staru dušu skrivenu u grudima?
