Bio je to njen glasKoji je zapovedio poeziji -Slušaj me- Koji je zamolio zvuk da se obrne iKunem se da sam osluhnuo opazivši jeKako se raspravlja o dosezanjuSa dosegnutim I kako zapitkuje Obližnje preprodavce dinjaDa li je sve ovo o čemu govori Zaboravljena Celina Ili samo Deo delova njenihŠto će posle uređenog distiha Pred publikomProći. […]
Isak Densen je rekao da je kafa jedini način da se premosti jaz između sna i stvarnosti. Poput nekog rituala, a rituali nisu ništa no kontinuirana radnja u kojoj razmišljanje o istoj vremenom isčezava. I kad god se taj jaz premosti dolazimo do zaključka da je stvarnost sama po sebi užasnija od onoga o čemu
Ljubav kao vatra u meni gori, ona je naša snaga, naša svetlost. Nadam ti se ,srce ne prestaje da te sanja, ti si moja pesma što mi u duši stanuje. U tišini noći, u mislima dalekim, tvoja slika u mom srcu uvek živi, ljubav kao vatra, u mojim grudima gori, ti si moja nada, moj
ProlazniciPitam sam sebe, promrzao od misliKako je u nečijoj topliniGledam u ta popaljena svjetla, sve te svijetle dušeI pitam se, da li se prisjeteDa li obrate trenutak svoje slobodne pažnje na toKako je prolaznikuI zašto mu je takoOdakle mu voljaDa još prati nečije tople korakeDa se nada da će ih dočekatiNegdje iza uglaIzaći iz tišineUmoran,
Čujemo se ne tako često jer si preko ” bare “ teško je ugodit sate. Ali nastavak priče uvijek ima slijed red je uvijek na mjestu i riječ uvijek riječ. Godina ima mnogo nećemo sad o tom družimo se od ” veli vakta “ prisan odnos je to. Priče iz djetinjstva i onih majčinskih dana
Ponekad želim da nestanem. Da vetar odnese moje telo u zaborav.Da zemlja proguta moje telo. Da voda potopi moje kosti.Ponekad želimda nestanembez tragova.
mnogi ovih dana preuzeše ulogu doktorapostavljaju dijagnoze bez pregledamoja dijagnoza je bitna za ljudenjihovi životi ovise o konac njekažu da nisam normalnanagađaju drugi doktor kaže umorna‘od čega? ne radi ništa ‘nova dijagnoza melanholijadugo sam sama mora da mi fali nekoipak ne možeš sam živjeti kažu možda je i duševna bolests njom sam opasna po druge
Prije mnogo godina, djevojka Maja je pronašla malu pticu. Čuvala je u kući kao da je član porodice. Ptica je radila sve što i ona. Bila je vesela, slobodna , radosna. Živjela je sasvim normalno. Pila jela spavala, cvrkutala. Letjela je napolju i vraćala se uvijek. Maja nije ni primjećivala tu malu pticu.Nekako se saživjela
Obožavam zalaske. Posebno one kada se Sunce spušta direktno u more. Kao da sa njim tada tonu sve moje brige i misli, ostavljajući me napokon samu, da uživam u tom trenutku što traje. Najviše volim što je svaki zalazak isti. Na svakom zalasku sam tu ista ja. Sunce koje gledam je uvek to isto sunce.
Oči u oči. – Zašto se uništavaš? Posmatra šake. – Beži! – Beži ti! Gleda ga iskosa. – Nema beganje. -Nema…
Buđenje iz narkoze u bolesničkoj postelji liči na isterivanje đavola. Muka, znoj osećaj krivice i beznađa. Suze, koje se slivaju u reku sudbine. Pitanje se pred njom postavlja da li je završila sa ulogom majke za sva vremena ? Ulazi doktor i kaže joj, da je jedva obavio abortus. „Jako ste bili nemirni , iako
Nećete verovati al’ ima i toga da tužan čovek u radost pređe rešava moj unuk, majstor je pravi okrene se natraške i dubi na glavi i tuga pređe u smajli pravi Pepa prase i svi likovi srećni budu kroz pogled taj. Kad mamu ljuti dubi na glavi. Majka se smeje, vragu mali sretna sam samo
