BELEŠKA IX
Još uvek ja
Godine promene čoveka tako tiho da to ne primeti odmah, a onda jednog dana, dok stoji pred ogledalom, čita neku staru poruku ili naiđe na fotografiju za koju je skoro zaboravio da postoji, shvati da između onoga što je nekada bio i onoga što je danas postoji čitav jedan put. Ne mora taj put uvek biti prav i pregledan, niti mora čovek umeti da objasni svaki njegov zavoj; dovoljno je da se osvrne i prepozna tragove svega što je putem naučio, ljude koje je sreo, mesta na kojima je zastao i onih malih odluka koje su ga, tako neprimetno, dovele upravo dovde.
A kada bih danas pokušao da pronađem sebe među svim tim godinama, promenama, planovima i slučajnostima, verovatno ne bih tražio neku staru verziju sebe, kao da je negde ostavljena na početku puta i čeka da je ponovo pronađem. Pre bih pogledao ono što je ostalo, ono što se nije izgubilo u svim novim okolnostima, jer upravo u tome čovek najlakše prepoznaje svoj pravi oblik. I dalje sam onaj koji može da se zadrži nad knjigom duže nego što je nameravao, koji ume da pusti istu pesmu nekoliko puta ako mu se tog dana baš tako sluša, koji voli šetnje bez posebnog cilja i razgovore koji počnu nekom sasvim običnom rečenicom, a završe se mnogo kasnije, kada shvatimo da smo od jedne teme stigli do deset potpuno drugih. I dalje me zanimaju ljudi, njihove priče, ono što ih pokreće, ono što ih plaši, ono u šta veruju i ono što prećute, a ostane mnogo zanimljivije od svega što su izgovorili.
Upravo se u tim sitnicama najbolje vidi koliko je čovek veći od svega što se o njemu može napisati u jednoj rečenici. Jedan datum može označiti važan trenutak, jedna dijagnoza može promeniti tok nekih narednih godina, jedna odluka može otvoriti vrata koja ranije nismo ni primećivali, ali nijedna od tih stvari ne može obuhvatiti sve ono što se nalazi u čoveku. Ne može opisati njegov smisao za humor, njegovu radoznalost, način na koji gleda kroz prozor dok razmišlja, knjigu kojoj se vraća, pesmu koja ga vraća u neko drugo vreme, mesto na koje želi da ode ili onu sasvim neobjašnjivu želju da jednog dana vidi šta se nalazi iza sledećeg ugla. A ja još uvek želim da vidim šta je iza sledećeg ugla. To mi se čini važnijim nego što sam ranije umeo da shvatim. Čovek koji ima nešto čemu se raduje nije završio sa budućnošću. Možda ne zna tačno kako će ona izgledati, možda nema sve odgovore, možda mu se neki planovi raspadnu pre nego što ih uopšte nazove planovima, ali dok god postoji nešto što želi da vidi, pročita, doživi, nauči ili voli, u njemu postoji prostor koji još nije ispunjen. A upravo je taj neispunjeni prostor ono što život čini zanimljivim. Zato danas ne razmišljam toliko o tome ko sam bio, koliko o tome ko još mogu da budem. Ta misao mi je mnogo draža od pokušaja da se vratim u neku raniju verziju sebe, jer prošlost nema obavezu da nas čeka na istom mestu. Ona postoji da bismo iz nje poneli ono što nam vredi, a ne da bismo u njoj zauvek tražili čoveka kakav smo nekada bili. Sve što sam bio i dalje postoji u meni, ali ne kao nešto čemu moram da se vratim, već kao temelj na kojem mogu da napravim nešto novo. A novog još ima mnogo. Ima još knjiga koje nisam pročitao, i to je ozbiljan problem ako uzmemo u obzir koliko ih već čeka na policama. Ima još gradova koje nisam video, ulica kojima nisam prošao, ljudi sa kojima nisam razgovarao, pesama koje još nisam čuo i večeri koje će mi jednog dana izgledati toliko obične da ću tek kasnije shvatiti koliko su mi značile. Ima još jutara koja će početi nekim sasvim malim stvarima, a završiti se osećajem da se dogodilo nešto što vredi zapamtiti. Ima i onih dana koji neće ponuditi ništa posebno, ali će upravo zato biti dragoceni, jer neće tražiti od mene ništa osim da budem prisutan u njima. Takve stvari želim da skupljam. Ne kao trofeje, već kao male dokaze da sam bio ovde; da sam gledao, slušao, putovao, čitao, razgovarao, smejao se i umeo da prepoznam trenutak u kojem mi je život, bez ikakvog velikog razloga, bio lep. To je jedan od razloga zbog kojih danas više volim obične stvari nego velike izjave o sreći. Sreća mi se čini mnogo uverljivijom kada dođe nenajavljena, sakrije se u dobar razgovor, u mirno jutro, u pesmu koju nismo čuli godinama ili u onaj trenutak kada shvatimo da nam je upravo sada dobro i da nema potrebe da od tog osećaja pravimo nešto veće nego što jeste. Dovoljno je dobro. Dovoljno je stvarno. Dovoljno je moje. I u tom moje ima nečega što mi je sve važnije. Ne želim život koji izgleda lepo samo kada ga posmatram sa strane, niti želim da svoje dane pretvaram u stalno dokazivanje da sam uspešan, snažan, hrabar ili bilo šta drugo što ljudi vole da nazivaju osobinama vrednim divljenja. Hoću život u kojem mogu da budem različit iz dana u dan, da nekada budem pun energije, nekada zamišljen, nekada duhovit, nekada potpuno neozbiljan, da napravim dobar plan i da ga istog dana pokvarim zato što se pojavilo nešto zanimljivije. Uostalom, ako čovek baš sve u životu drži pod kontrolom, kada onda život dobija priliku da ga iznenadi? A ja želim iznenađenja.
Želim da me nešto jednog dana potpuno poremeti na lep način, da mi se pojavi prilika o kojoj nisam razmišljao, da upoznam nekoga ko će mi promeniti pogled na svet, da odem negde bez velikih očekivanja i vratim se sa pričom koju ću prepričavati godinama. Želim da imam dovoljno hrabrosti da kažem da stvarima koje ne mogu unapred da objasnim, jer nije sve što vredi unapred razumljivo. Možda će me život još mnogo puta iznenaditi, možda ću napraviti planove koji će izgledati smešno kada ih budem čitao za deset godina, možda ću promeniti mišljenje o stvarima za koje sam danas potpuno siguran, a možda ću se jednog dana nasmejati čoveku koji je mislio da tačno zna kakav će mu život biti. I nadam se da hoću. Voleo bih da ostanem dovoljno živ da me sopstvena budućnost nekoliko puta demantuje. Jer ne želim da znam sve unapred. Hoću da postoji nešto što tek treba da se dogodi. Kada bih znao sve stranice svoje priče, verovatno bih izgubio razlog da je čitam, a meni se čita dalje. Ima još poglavlja koja čekaju, čak i ako još ne znam njihove naslove. Možda će u nekom od njih biti ljubav, možda putovanje; neki novi posao, novi grad, novi ljudi ili potpuno nova verzija mene koju danas ne mogu ni da zamislim. Možda će biti i stvari koje neće biti lake, ali čak ni to više ne posmatram kao razlog da unapred zatvaram vrata. Život ne mora biti bez neizvesnosti da bi bio lep; upravo zbog nje ostaješ živ. I zato danas, kada pomislim na budućnost, ne vidim prazninu. Vidim prostor. Veliki, otvoren prostor u kojem još ima mesta za sve ono što nisam stigao da budem. A negde u tom prostoru postoji i jedan mali dečak kojeg ne želim da zaboravim.
Ponekad ga zamišljam kako sedi negde u svom svetu, zauzet stvarima koje su mu tada bile najvažnije, potpuno nesvestan koliko će godina proći i koliko će se toga promeniti. Ne znam da li bih umeo da mu objasnim sve ono što će tek doći. Verovatno ni ne bih pokušavao. Kako detetu objasniti budućnost, a da mu ne oduzmeš čaroliju sadašnjosti? Kako mu reći da će jednog dana morati da nauči neke stvari koje danas ne može ni da zamisli, a da mu pritom ne usadiš strah od života koji još nije ni počeo? Zato bih mu danas rekao nešto sasvim drugo. Rekao bih mu da ne žuri. Da se igra, da postavlja pitanja, da čita ono što ga zanima. Da se smeje glasno kada mu je smešno, čak i onda kada odraslima nije jasno šta je toliko smešno. Rekao bih mu da će odrasti, ali da ne mora da postane ozbiljan samo zato što će jednog dana biti odrastao. Da će postojati stvari koje neće razumeti odmah i da to nije nikakav problem. Da neće morati uvek da zna odgovor, da neće morati uvek da bude najjači, najpametniji ili najbolji, i da će neke od najlepših stvari u životu doći upravo onda kada ih uopšte ne bude očekivao. A onda bih mu, možda, rekao i da će jednog dana naučiti da nosi nešto što danas ne zna ni da postoji. Ne bih mu govorio mnogo o tome, samo bih mu rekao da neće prestati da bude on. Da će i dalje voleti knjige, da će i dalje slušati muziku, da će i dalje šetati, imati svoje male snove, samo će neki od njih postati veći. Rekao bih mu da će jednom pogledati unazad i shvatiti da nije nestao onaj dečak koji je nekada bio. Samo je porastao. Možda bih mu rekao da će imati senzor na ruci i da bi mu to, sasvim sigurno, zvučalo kao neka prilično čudna stvar. Nasmejao bih se i rekao mu da će jednoga dana imati toliko tehnologije oko sebe da će mu telefon verovatno znati više o njemu nego što bi voleo, ali da će se i dalje nervirati kada mu internet uspori. Jer neke stvari, srećom, nikakva budućnost ne može da popravi. A onda bih ga zagrlio. Ne zato što ga žalim zbog onoga što ga čeka, već zato što sam ponosan na njega zbog svega što još ne zna da će moći. Ponosan sam što će rasti. Što će učiti, menjati se, što neće ostati isti. Najveća nepravda koju možemo napraviti prema sebi je to da očekujemo da zauvek ostanemo onaj čovek koji smo nekada bili. Život nas menja, godine nas oblikuju, ljudi ostavljaju tragove, iskustva dodaju nove slojeve, a ipak negde duboko ostaje nešto što prepoznajemo kao svoje. To nešto ne mora biti jedna osobina, niti jedna uspomena; možda je to samo način na koji i dalje gledamo prema svetu sa osećajem da nas iza sledećih vrata čeka nešto što vredi otvoriti. I zato bih tom malom meni, pre nego što ga pustim da nastavi svojim putem, rekao još samo jedno: nemoj se plašiti toga što ne znaš kakav ćeš čovek postati, ne moraš sada da znaš. Ja sada znam samo deo odgovora. Znam da si porastao, da si prošao kroz mnogo više stvari nego što si tada mogao da zamisliš. Znam da si neke dane voleo više, neke manje, da si grešio, pokušavao ponovo, menjao mišljenje, upoznavao ljude, gubio ljude i dobijao druge. Ali znam i nešto važnije. Još uvek si ovde, još uvek se raduješ, još uvek se pitaš, želiš da vidiš šta dolazi. Još uvek imaš onu istu radoznalost zbog koje si nekada otvarao vrata samo da vidiš šta je iza njih. Samo su vrata danas veća, a svet iza njih mnogo širi. Zato ne želim da se vraćam kod tebe, želim da te povedem sa sobom. Da ono što si voleo kao dete ostane negde u meni, da se i dalje radujem sitnicama, da i dalje postavljam pitanja, da se ne pravim da znam sve i da ne izgubim onu sposobnost da me nešto jednostavno obraduje.
Odrastanje nije u tome da ostavimo dete iza sebe, već u tome da ga povedemo dalje, samo sa malo većim džepovima, više iskustva i nešto komplikovanijim spiskom stvari koje moramo da ponesemo kada izlazimo iz kuće. A ja i dalje izlazim; i dalje idem; i dalje gledam prema napred; i dalje želim da vidim šta je iza sledećeg ugla. Nisam završio sa učenjem, jer još uvek postoje pitanja na koja nemam odgovore i teme koje me zanimaju dovoljno da bih zbog njih zaboravio koliko je sati. Nisam završio sa čitanjem, iako bi moja polica možda imala ozbiljne primedbe na tu izjavu. Nisam završio sa putovanjima, jer postoji previše mapa koje još nisam dovoljno dugo gledao. Nisam završio sa ljubavlju, ne želim da zatvorim vrata priči čiji početak još nisam dočekao. Nisam završio ni sa svojim snovima, čak ni sa onima koje sam nekada smatrao previše velikim ili previše dalekim.
Nisam završio sa životom. I to je možda jedina rečenica koju želim da ponesem iz ove knjige. Ne zato što znam šta me čeka, već upravo zato što ne znam. I drago mi je zbog toga. Jer ispred mene još postoji mnogo toga što nisam doživeo, a negde iza mene još uvek stoji onaj mali dečak koji je verovao da je svet mnogo veći nego što može da zamisli. Bio je u pravu, samo nije mogao da zna koliko. A sada, dok gledam napred, voleo bih da mu obećam samo jedno: neću prestati da gledam. To sam ja, još uvek ja, i sada znam da je to sasvim dovoljno za početak svega što tek dolazi.
