BELEŠKA IV
Još jedan običan dan
Kao mali nisam voleo matematiku. Sećam se da sam, kao i mnoga deca, umeo da gledam u zadatak i pitam se zašto bih jednog dana morao da znam sve te brojeve, jednačine i račune koji mi tada nisu govorili gotovo ništa. Činilo mi se da je matematika nešto što postoji u svesci, između dve korice udžbenika, i da će ostati tamo kada se čas završi. Ponekad sam se pitao: za kad će mi sve to trebati? Nisam tada mogao da znam da će doći dan kada ću morati da računam mnogo više nego što sam ikada želeo. Neću računati samo novac, vreme, kilometre ili ono što je potrebno za neki posao. Računaću ugljene hidrate u obroku, razmišljati o insulinu, gledati brojeve na ekranu i pokušavati da iz njih razumem šta mi telo govori. Računaću unapred, prema onome što tek treba da se dogodi, i učiti da odluka koju donesem sada ponekad neće pokazati svoje posledice odmah, već nekoliko sati kasnije. U tome je jedna od neobičnih stvari života sa dijabetesom: čovek počne da živi sa nekom vrstom unutrašnjeg računanja koje drugi ljudi uglavnom ne vide. Dan spolja može izgledati potpuno isto kao bilo koji drugi dan, a u meni se, negde u pozadini, odvija još jedan razgovor.
Kolika je glukoza? Kada ću jesti? Kako će telo reagovati? Da li će kretanje nešto promeniti? Da li treba da ponesem nešto sa sobom? Šta ako se plan promeni? Šta ako ono što je juče bilo dobro danas ne bude dovoljno?
Ta pitanja vremenom postanu toliko poznata da prestanu da zvuče kao pitanja. Uđu u svakodnevicu i čovek ih počne nositi neprimetno, kao što nosi ključeve u džepu ili telefon u ruci. Ne razmišljaš uvek o njima, ali znaš da su tu. Mislim da upravo to najviše umara. Ne mora da bude teško ono što uradiš jednom, teže je znati da ćeš isto to morati da uradiš ponovo. I ponovo. Ne zato što je jedan postupak nepodnošljiv, već zato što nema poslednjeg puta. U tome postoji jedna posebna vrsta umora koju je teško objasniti nekome ko je nikada nije morao da nosi. Čovek može naučiti da daje insulin bez razmišljanja. Može naučiti da pogleda senzor dok razgovara sa nekim, da proceni situaciju dok se obrok još nalazi na stolu i da u toku jednog sasvim običnog dana donese toliko malih odluka da ih više ni ne broji. Ali to što je nešto postalo rutina ne znači da je prestalo da zahteva deo čoveka. Ponekad me upravo to natera da razmišljam koliko je zapravo odluka sakriveno u jednom običnom danu. Ustanem, pogledam glukozu, razmislim o doručku, insulinu, onome što me čeka u narednim satima i tek onda krenem. Naravno, ne radim to svaki put svesno i ne provodim ceo dan razmišljajući o dijabetesu. Postoje trenuci kada ga potpuno potisne nešto drugo. Razgovor, posao, muzika, knjiga, porodica, prijatelji, neka misao koja me odnese daleko od svega toga. A onda se pojavi broj. I taj mali broj na ekranu kao da na trenutak otvori vrata kroz koja se vratim u jedan drugi deo stvarnosti. Broj nije samo broj, on može da promeni odluku koja dolazi posle njega. Može da donese mir, ali može i da pokrene nova pitanja. Može da znači da je sve za sada dobro, a može da zahteva da zastanem i razmislim šta dalje. I koliko god čovek vremenom naučio da ne pridaje svakom broju preveliku pažnju, teško je potpuno zaboraviti da iza njega postoji nešto što se tiče njegovog tela i njegovog dana.
Zato život sa dijabetesom ponekad liči na hodanje između dve potrebe: potrebe da budemo odgovorni prema sebi i potrebe da jednostavno živimo. Jer želim da pojedem nešto, a da od toga ne pravim čitavu filozofiju. Želim da sednem sa prijateljima i da razgovor traje duže nego što sam planirao. Želim da odem negde bez deset minuta proveravanja da li sam poneo sve što mi treba. Želim da legnem i zaspim ne razmišljajući šta će pokazati senzor tokom noći. Želim da postoje dani kada sam samo čovek koji je izašao iz kuće, a ne čovek koji je izašao iz kuće i usput proverio još pet stvari. Verovatno postoji mnogo ljudi sa dijabetesom koji su makar jednom poželeli upravo takvu jednostavnost. Ne zato što ne prihvataju ono što imaju, niti zato što ne žele da vode računa o sebi, već zato što je sasvim ljudski poželeti da ponekad ne moraš da misliš unapred. Da samo živiš. Ali onda shvatiš da život ne možeš potpuno odvojiti od brige o sebi. I možda prihvatanje upravo tu počinje da dobija drugo značenje. Prihvatiti ne znači pomiriti se sa tim da ti je ceo život podređen dijabetesu. Znači pronaći način da mu napraviš mesto, ali da mu ne predaš čitav prostor. To nije uvek lako, ali nekada se ta ravnoteža pronađe sama od sebe. Nekada je čovek izgubi. Nekada previše razmišlja, nekada premalo. Nekada ga broj na ekranu poremeti više nego što bi želeo da prizna. Nekada mu dosadi da ponavlja iste postupke i da iznova donosi odluke koje će sutra ponovo morati da donese. I tada se setim da čovek nije mašina. Nismo napravljeni da svakog dana budemo savršeni, disciplinovani, smireni i zahvalni. Postoje dani kada ćemo biti umorni, kada ćemo pogrešiti, kada ćemo biti ljuti i kada ćemo pomisliti da nam je svega dosta. Postoje dani kada ne želimo nikakvu veliku životnu lekciju. Želimo samo da nam bude lakše. I mislim da i to treba priznati. Jer čovek koji kaže da mu je teško nije zbog toga slab. Upravo suprotno, potrebno je mnogo iskrenosti da čovek sebi prizna da je umoran, a da ipak zna da će sutra ponovo ustati. A sutra zaista dođe. Ponovo se probudim, ponovo pogledam broj, ponovo razmislim šta mi je potrebno i ponovo nastavim. Ne zato što je prethodni dan bio savršen i ne zato što sam pronašao konačan odgovor na sva pitanja, već zato što život, uprkos svemu, nastavlja da ide. I tada shvatim da sam kao dete pogrešno razumeo matematiku. Mislio sam da je njen smisao u tome da pronađeš tačan odgovor. A možda postoje neke računice u kojima nije najvažnije pronaći savršen rezultat, već naučiti kako da nastaviš kada rezultat nije onakav kakvom si se nadao.
Danas računam glukozu, računam insulin, ugljene hidrate. Računam vreme između obroka i razmišljam nekoliko sati unapred. Ali sve više shvatam da postoji nešto što nijedan senzor, nijedan merač i nijedna jednačina ne mogu da izmere. Koliko vredi jedan miran razgovor. Koliko vredi zagrljaj. Koliko vredi jutro u kojem se probudiš i imaš plan kojem se raduješ. Koliko vredi običan dan. Jer iza svakog broja postoji nekoliko sati života koji tek treba da dođu. Iza svakog insulina postoji nešto zbog čega ćemo nastaviti dalje. Iza svakog alarma postoji san koji ćemo ponovo pokušati da nastavimo. A iza svega toga postoji čovek. I upravo je to ono što nikada ne smemo zaboraviti. Broj govori nešto o glukozi, ne govori ko sam ja.
