BELEŠKA VI

Preko puta mene

Postoje istine koje ne izgovaramo odmah, ne zato što ih skrivamo od drugih, već zato što čekamo osobu pred kojom će imati smisla da ih izgovorimo. Neke stvari čovek nosi u sebi kao pismo koje dugo stoji zatvoreno u fioci; zna šta u njemu piše, zna svaku rečenicu, ali ipak oseća da nije svako kome ga može predati. Tako nekako zamišljam i trenutak u kojem bih nekome ko mi postane važan rekao: imam dijabetes. Dve reči, jednostavne i kratke, a iza njih čitav jedan život koji se ne može ispričati u jednom dahu. Jer kada nekome kažeš da imaš dijabetes, ne saopštavaš mu samo jednu medicinsku činjenicu. U toj rečenici nalaze se i dan kada si saznao dijagnozu, bolnica, prvi strahovi, prve nedoumice, godine učenja i ono tiho prilagođavanje kroz koje čovek prolazi dok nešto što mu je nekada bilo potpuno strano polako postane deo njegove svakodnevice. Sve to stane u nekoliko reči, ali ne stane u jedno objašnjenje. Zato mi je zanimljiva pomisao na trenutak kada bih jednog dana takvu stvar rekao osobi koja mi se dopada, osobi sa kojom bih već podelio dovoljno razgovora, tišine, smeha i vremena da joj pokažem nešto više od onoga što se vidi na prvi pogled. Nemam iskustvo iz koje bih mogao da govorim kao neko ko je već prošao kroz takve razgovore i ne želim da se pravim da znam kako bi izgledalo. Mogu samo da zamislim taj trenutak: možda neki običan sto, dve šolje koje se polako hlade, razgovor koji je do tada tekao bez žurbe, pa onda kratka pauza u kojoj čovek bira reči i pita se kako će druga osoba primiti ono što joj upravo daje. Nije mi toliko teško da zamislim izgovaranje same rečenice koliko ono što dolazi posle nje. Pogled. Tišina. Pitanje. Možda osmeh koji treba da pokaže da je sve u redu. Možda zbunjenost, strah. Možda samo: dobro, pričaj mi o tome. Čovek ne može unapred znati šta će se dogoditi kada drugome otvori vrata kroz koja inače ne pušta svakoga. A ljudi se ponekad uplaše stvari koje ne poznaju.

Postoje odnosi koji se nisu nastavili kada je jedna osoba saznala da druga živi sa dijabetesom. Nekada je razlog bio neznanje, nekada strah od budućnosti, nekada pogrešna predstava da takav život znači stalne zabrane, komplikacije i odricanja, a nekada jednostavno činjenica da druga osoba nije bila spremna da prihvati nešto što zahteva malo više razumevanja. Ne mislim da svaka veza mora opstati i ne mislim da neko zbog bolesti mora nekome ostati partner. Ljudi se raziđu iz mnogo razloga i svaka priča ima svoju istinu. Ali postoji nešto bolno u pomisli da neko može da vidi samo dijagnozu i kroz nju prestane da vidi čoveka. Jer čovek koji kaže imam dijabetes nije postao manje sposoban za ljubav. Nije izgubio potrebu da bude voljen, da nekoga čeka, da se raduje poruci koja stiže u pravo vreme, da šeta pored nekoga dok grad polako utihne, da deli doručak nedeljom ili da nekome u pola noći kaže nešto što mu je upravo palo na pamet. I dalje želi da se smeje zbog gluposti koje samo dvoje ljudi razumeju, da ima nekoga kome će poslati fotografiju nečega što je video na ulici i odmah pomislio na njega, da zajedno planira put, večeru, vikend ili neku sasvim običnu budućnost. Dijabetes nije zatvorio vrata ljubavi. Samo je doneo još jedan ključ koji treba razumeti.

Partnerska podrška jeste nešto mnogo suptilnije od stalnog pomaganja. Postoje stvari koje bi mogle izgledati sasvim obično, a koje bi možda značile mnogo više. Da neko ne promeni izraz lica kada vidi senzor. Da ne napravi tišinu za stolom zato što sam pogledao telefon. Da ne pretvori moj obrok u temu večeri. Da razume ako se na trenutak zaustavim zbog svog tela, a zatim nastavi razgovor tamo gde smo stali. Možda je najlepša podrška upravo ona koja čoveku dozvoljava da ostane svoj. Zamislim tako dvoje ljudi u nekom restoranu, za stolom pored prozora. Napolju pada kiša, ljudi prolaze sa podignutim kišobranima, svetla automobila se presijavaju po mokrom asfaltu, a razgovor za stolom ide svojim tokom. Jedan pogled na senzor, kratka procena, nekoliko trenutaka pažnje, pa povratak razgovoru. Druga osoba ne mora da zna svaki detalj onoga što se upravo dogodilo. Dovoljno je da zna da je to deo života osobe preko puta nje, kao što su deo života i njene vlastite brige, navike i svakodnevne sitnice. I onda se razgovor nastavlja. O filmu, poslu, nekoj knjizi, putovanju, nečemu što su videli tog dana. To mi je možda jedna od najlepših slika partnerske bliskosti: da ono što mora da se uradi bude urađeno, a da život između toga nastavi da teče. Naravno, bilo bi dana kada bi podrška značila više. Bilo bi možda jutara kada se probudiš umoran, večeri kada ti je potrebno da neko samo bude tu, trenutaka kada te neki rezultat izbaci iz ravnoteže ili kada ti nije do objašnjavanja. Tada bi značilo imati osobu koja ne pokušava odmah da popravi ono što se ne može popraviti jednom rečenicom. Nekoga ko ume da sedi u tišini bez potrebe da je ispuni savetima. Nekoga ko razume da teško mi je nije isto što i ne mogu. Ali ni tada ne bih želeo da odnos postane priča o tome ko koga spašava. Dvoje ljudi ne bi trebalo da budu bolesnik i spasilac. Trebalo bi da budu dvoje ljudi koji su se pronašli, sa svim onim što nose sa sobom. Jedan možda ima dijabetes, drugi možda ima svoje strahove koje još nije izgovorio. Jedan nosi senzor, drugi možda nosi neku nevidljivu ranu iz prošlosti. Oboje imaju dane kada su jaki i dane kada nisu. Oboje imaju pravo na svoj prostor, svoje tišine, svoje snove. Jer ljubav nije obećanje da će život postati jednostavan; ljubav je obećanje da nećeš morati kroz njegovu složenost uvek prolaziti sam.

Ipak, najviše bih voleo da osoba koja mi jednog dana bude bliska ne bude neko ko me voli uprkos dijabetesu. Ta reč mi je važna. Uprkos u sebi nosi nešto što mi se ne dopada, kao da postoji prepreka preko koje treba preći da bi se stiglo do mene. Ne želim da budem nečiji izuzetak, nečija hrabrost, nečija žrtva. Voleo bih da budem čovek kojeg neko voli zbog mnogo stvari koje nemaju nikakve veze sa njegovom dijagnozom, a da je dijabetes jednostavno jedan od delova života koji zajedno upoznajemo. Kao što će ta osoba jednog dana možda upoznati moje dobro raspoloženje i moje ćutanje, moju tvrdoglavost i moje popuštanje, stvari koje volim i one koje ne podnosim, moje planove i moje nesigurnosti, tako će upoznati i ovaj deo mene. Ne kao posebnu kategoriju, već kao još jednu sobu u kući. A kada nekome pokažeš celu kuću, uvek postoji mogućnost da će otići.  Ne znam ko će jednog dana sedeti preko puta mene. Ne znam kako će izgledati taj razgovor, niti da li će ga uopšte biti. Ne znam hoće li neko moje imam dijabetes doživeti kao nešto što želi da razume ili kao razlog da se udalji. To nije nešto što mogu da izračunam, predvidim ili kontrolišem. Ono što mogu jeste da ne skrivam sebe samo zato što ne znam kako će neko reagovati. Jer ako nekome jednog dana kažem sve, ne želim da mu predam samo priču o svojoj bolesti. Želim da mu predam i sve ono što je između tih medicinskih činjenica: čoveka koji voli, koji se raduje, koji se plaši, koji sanja, koji ume da bude smešan, tvrdoglav, nežan, umoran i srećan; čoveka koji ima svoje mane i svoje vrline i koji ne želi da bude posmatran kroz jednu jedinu reč. Čoveku ne treba neko ko će voleti samo njegove lake delove. Treba mu neko pred kim će moći da otvori i one tiše, skrivene prostorije svog života, a da posle toga i dalje zajedno izađu na ulicu, sednu za sto, nasmeju se nečemu potpuno nevažnom i nastave dalje. Kao da je život, sa svim svojim senzorima, alarmima, strahovima i lepim trenucima, ipak dovoljno velik da u njega stanu dvoje.

Ako ikada budeš osoba kojoj ću moći da kažem sve, voleo bih da znaš da ti ne pričam o tome zato što očekujem da me spašavaš, čuvaš ili nosiš ono što pripada meni. Ne želim da moj senzor postane tvoja briga, niti da moj insulin postane tvoja obaveza. Voleo bih samo da razumeš zašto ponekad pogledam ekran usred razgovora, zašto nekada moram da zastanem, zašto mi ponekad treba trenutak više da odlučim šta dalje. Ako jednog dana budeš moj neko, voleo bih da zajedno naučimo gde je granica između toga da budeš uz mene i toga da me čuvaš od mene samog. Ne treba mi neko ko će brojati moje zalogaje, proveravati svaki moj korak ili me podsećati na ono što već znam. Treba mi osoba sa kojom mogu da budem čovek, a ne pacijent; osoba pred kojom mogu da kažem da mi je teško, ali i da se nekoliko minuta kasnije smejem nečemu potpuno glupom; osoba koja će razumeti kada mi je potrebna pomoć, ali koja će znati i kada je najbolja pomoć upravo to da me pusti da budem svoj. Da jednog dana zajedno sedimo za stolom, možda negde gde nikada ranije nismo bili, dok se kroz prozor prelama svetlost kasnog popodneva, ljudi prolaze ulicom, a pred nama stoji večera o kojoj smo pričali ceo dan. Proceniću šta treba, uraditi ono što već znam da uradim, a onda podići pogled prema tebi i nastaviti razgovor. Ne zato što smo pobedili dijabetes tog dana, niti zato što je sve savršeno, već zato što smo naučili da mu ne dozvolimo da zauzme celo mesto za stolom. A ako jednog dana budeš sedela pored mene kao moja supruga, možda će ti neki od ovih trenutaka postati toliko obični da ih više nećeš ni primećivati.

Ako jednog dana budeš tu, želim da znaš da ću i ja želeti da upoznam sve ono što nosiš sa sobom. Tvoje strahove koje možda nećeš odmah znati da izgovoriš, tvoje umore koje ćeš pokušavati da sakriješ iza osmeha, tvoje snove o kojima ćeš pričati sa sjajem u očima i one dane kada ti jednostavno neće biti do priče. Neću želeti da budeš samo ona koja razume moje tišine; želeću da naučim i tvoje. Ako budeš imala dan kada ti ništa ne ide kako si zamislila, voleo bih da znaš da ne moraš preda mnom da budeš jaka, nasmejana i sigurna u sebe. Možeš da budeš umorna, zbunjena, ljuta ili tužna, a da se zbog toga ništa između nas ne promeni. Jer biću čovek kojem možeš da se vratiš kada ti svet postane preglasan. Ne moraš uvek da imaš spreman odgovor, kao što ni ja neću uvek imati spreman odgovor za tebe. Nekada ćeš ti imati više snage, nekada ja. Nekada ćeš ti biti moje rame, a nekada ću ja biti tvoje. Valjda se tako i gradi život u dvoje, ne tako što jedno zauvek nosi drugo, već tako što se teret povremeno preseli sa jednog ramena na drugo. Voleo bih da upoznam i one delove tebe koje ne pokazuješ svima. Male navike koje imaš kada misliš da te niko ne posmatra, pesme koje slušaš kada si sama, način na koji se smeješ kada te nešto zaista iznenadi, stvari koje te nerviraju iako možda nemaš dobar razlog za njih, mesta na koja bi volela da odeš, uspomene kojima se vraćaš i one koje bi najradije ostavila negde daleko iza sebe. Želim da znaš da ću ja voditi računa o sebi, ali isto tako želim da znaš da ću voditi računa i o tebi. Ne tako što ću pokušavati da odlučujem umesto tebe, već tako što ću biti pažljiv prema stvarima koje su tebi važne. Ljubav ne živi samo u velikim rečenicama i savršenim danima. Ona se često nastani baš u tim sitnim prizorima koje niko drugi ne bi smatrao važnim. U načinu na koji ti ostavim poslednji komad nečega što voliš. U tome što znaš da ću se javiti kada stignem. U ćebetu koje ćeš mi prebaciti preko ramena kada zaspim na kauču. U tome što ćemo posle svađe ipak pronaći način da razgovaramo. U svim malim stvarima koje, kada ih dovoljno dugo skupljaš, jednog dana shvatiš da su zapravo postale život.

Hajde samo da budemo tamo, jedno pored drugog, i da živimo. Jer ako jednog dana zaista postanemo mi, ne želim da između nas stoji ni moj dijabetes, ni tvoji strahovi, ni moje nesigurnosti, ni bilo šta drugo što smo doneli iz života pre nego što smo se pronašli. Želim da između nas bude mesto za sve to. I još više mesta za ljubav.