BELEŠKA III

Zašto baš ja? 

Pitanje koje čovek teško izgovara naglas, možda baš zato što zna da na njega ne postoji odgovor koji bi ga zaista umirio. Zašto baš ja, Bože? Ne mislim da je to pitanje greh, mislim da je ljudsko. Čovek ga izgovori kada se prvi put suoči sa nečim što nije birao, kada shvati da se njegov život odjednom mora prilagoditi nečemu što nije tražio i kada, makar na trenutak, pogleda prema nebu sa osećajem da bi voleo da mu neko objasni ono što sam ne može da razume. Zašto ja? Zašto moje telo? Zašto moj život? Zašto sada? I dugo sam mislio da je vera upravo u tome da čovek nema pravo da postavlja takva pitanja, kao da je sumnja znak slabosti, a tuga znak nedovoljne vere. Kasnije sam shvatio da možda nije tako. Čovek upravo zato i razgovara sa Bogom, zato što pred Njim može da bude ono što jeste, bez ulepšavanja i bez potrebe da svoju bol pretvara u nešto što nije. Verujem Gospode, pomozi mom neverju. U molitvi čovek ne mora i ne može uvek biti jak. Može biti zbunjen, ljut, može čak i da ćuti. I ćutanje je jedna vrsta molitve, to je sigurno. A onda sam, razmišljajući o svom zašto, počeo da mislim o deci.

O onoj deci koja od najranijih godina upoznaju ono što mnoga druga deca neće morati da upoznaju ni mnogo kasnije. O deci koja još ne znaju šta je svet, a već uče nešto o svom telu. Deca koja još uče da izgovaraju imena stvari oko sebe, a već ih čekaju brojevi, padovi, usponi. Koja možda još ne razumeju zašto nešto moraju da rade, ali znaju da će doći novi ubod. Još jedan. Pa još jedan. Za njih je to možda jednostavno deo dana, ne znaju kako izgleda život bez toga. Ne znaju da neko drugo dete može da ustane iz kreveta, pojede doručak i ode da se igra, a da uopšte ne razmišlja o onome o čemu oni moraju da razmišljaju. I tada mi moje zašto ja više nije zvučalo isto. Jer šta da kažem tom detetu? Zašto ti? Šta da mu odgovorim? Da mu kažem da život nije pravedan? Da jeste? Da Bog ima razlog? Ne znam i ne želim da izmišljam odgovore tamo gde ih nemam. Postoje pitanja pred kojima čovek mora da ostane mali. Možda je i vera, između ostalog, sposobnost da stojiš pred tajnom koju ne razumeš i da ipak ne izgubiš nadu. A onda sam mislio na njihove roditelje, na majke i očeve koji su morali da nauče kako da budu roditelji i kako da brinu o nečemu što nisu očekivali, često u isto vreme. Na roditelja koji drži svoje dete za ruku dok ga ubada, iako bi, kada bi mogao, bez razmišljanja uzeo taj bol na sebe. Na majku koja možda noću osluškuje disanje svog deteta; na oca koji proverava, računa, pamti. Na njihovu tišinu kada dete zaspi, na strah koji možda nikada ne izgovore pred njim. Roditelj može biti neustrašiv pred svojim detetom, a da se u sebi ipak raspada od brige. I zato kada pomislim na tu decu, ne mogu da ne pomislim i na njihove roditelje. Na sve roditelje koji svakog dana nose nešto što nisu birali. Ne samo roditelje dece sa dijabetesom; već na roditelje dece koja žive sa različitim hroničnim stanjima, na roditelje koji su morali da postanu stručnjaci za ono što nikada nisu želeli da uče, koji poznaju termine koje nikada nisu želeli da čuju i koji ponekad moraju da budu jaki onda kada bi najradije samo zagrlili svoje dete i rekli mu da će sve biti kao pre. A znaju da neće biti kao pre. I ipak ustaju, rade, brinu, ipak se nadaju. Možda su upravo zbog toga roditelji među najtišim borcima koje poznajem. Ne nose uniforme, nema medalja, nema aplauza. Samo jedno malo biće koje vole više od sebe i za koje će uraditi ono što moraju, čak i onda kada ih je strah. I svaki put kada mi dođe ono: zašto ja, Bože, pokušam da se setim njih.

Setim se deteta koje još nije ni stiglo da upozna svet, a već mora krenuti u borbu. Setim se roditelja koji bi verovatno dali sve da mogu da zamene mesto sa svojim detetom. I onda moje pitanje ne nestane potpuno, ali postane tiše. Jer ako jedno dete može da odrasta sa nečim što nije biralo, ako može da nauči da živi, da se igra, da se smeje, da voli i da bude dete uprkos svemu što mora da radi, onda ne želim da ja, kao odrastao čovek, svoju priču pretvorim samo u pitanje zašto. Možda treba da postoji i drugo pitanje: šta ću ja sa ovim što mi je dato? Ne znam zašto baš ja, ali znam da nisam jedini. I u tome je nešto što nas, ljude, povezuje više nego što mislimo. Svi nosimo nešto što nismo birali. Neko to nosi u telu, neko u porodici, neko u sećanju, u tišini koju drugi ne primećuju. Zato danas ne želim da svoju priču poredim sa tuđom patnjom, kao da je nečija bol dovoljno velika da moja više ne sme da postoji. Ne mislim da čovek mora da ćuti o svom teretu zato što postoji neko ko nosi veći. Ali mislim da ponekad moramo da izađemo iz sebe, da podignemo pogled. Da vidimo da svet nije počeo sa našim problemom i da neće stati zbog njega. To nije umanjivanje sopstvenog bola, to je njegovo postavljanje na pravo mesto. I tu negde dolazi i ono neprijatno pitanje o nama samima. Da li smo sebični kada odbijamo da prihvatimo ono što nam je dato? Ne mislim na one dane kada smo umorni. Ne mislim na trenutke kada se pobunimo, kada kažemo da nam je dosta, kada bismo najradije pobegli od svega. Ne, to je ljudski. Mislim na nešto drugo. Na trenutak kada od svoje muke napravimo čitav svet, pa više ne vidimo nikoga osim sebe. Kada toliko gledamo u ono što je nama oduzeto da prestanemo da primećujemo ono što nam je ostalo. Kada zaboravimo ljude koji stoje pored nas, kada zaboravimo roditelje, prijatelje, partnera. One koji se brinu, koji zajedno sa nama uče. One koji možda svoju brigu nose mnogo tiše nego što mi nosimo svoju. Tada zaista postajemo sebični, ne zato što patimo nego zato što poverujemo da samo naša patnja postoji. Vera nas upravo tome i uči, da čovek nije sam sebi dovoljan. Da postoji nešto veće od njega, postoji drugi čovek, postoji ljubav, postoji odgovornost. I za onoga ko veruje postoji Bog pred kojim ne moramo da glumimo ni snagu, ni savršenstvo. Mogu da kažem: ne razumem. Mogu da pitam: zašto? Mogu čak i da ćutim, ali ne želim više da kažem samo: zašto baš ja? Želim da naučim da kažem: daj mi snage da živim ono što je preda mnom. Vera nije u tome da razumemo zašto nam je nešto dato, već u tome da, i kada ne razumemo, ipak napravimo sledeći korak. Zbog sebe, svojih ljudi, zbog onih koji nas vole. A ponekad i zbog nekog deteta koje još ne zna šta znači dijabetes, ali već zna kako izgleda biti hrabar.

I kada pomislim na njega, moje zašto više nije pitanje na koje čekam odgovor. Postaje podsetnik. Podsetnik da nisam sam, da moj život nije jedini život. I da, koliko god ponekad bilo teško, još uvek imam priliku da ustanem. Hvala ti Bože.