BELEŠKA X
Posle svega, život
Kada se osvrnem na sve što je ostalo iza mene, ne vidim jednu veliku priču, već mnogo malih trenutaka koji su se godinama slagali jedan uz drugi, kao stranice knjige čiji kraj nisam unapred poznavao. Neke od njih bih danas ponovo pročitao sa osmehom, neke bih preskočio bez mnogo razmišljanja, a nekima bih se vratio samo zato što tek sada razumem šta su mi tada govorile. Sve su one, međutim, moje. I dobre i teške, i one kojih se rado sećam i one koje bih najradije ostavio negde daleko iza sebe.
Danas više nemam potrebu da svemu što mi se dogodilo pronađem objašnjenje. Neke stvari su promenile moj život, neke su me naučile da budem pažljiviji, a neke su jednostavno prošle kroz mene i ostavile trag. Ne moramo svaku svoju ranu pretvoriti u mudrost niti svaki težak dan u veliku lekciju. Nekada je dovoljno nastaviti dalje i dozvoliti vremenu da uradi ono što mi ne možemo. A kada pogledaš dovoljno daleko napred, shvatiš koliko još toga ima. Ne znam šta me čeka i prvi put mi se čini da je to prelepo. Kada bismo unapred znali svaku stranicu svog života, izgubili bismo i ono malo uzbuđenja zbog kojeg okrećemo sledeću. Zato želim da ostavim nešto praznog prostora. Za slučajnost, za promenu plana, za ljude koji će tek ući u moj život, za stvari koje danas ne mogu ni da zamislim. Želim da ostane mesta i za običan život. Za jutro u kojem se ništa posebno neće dogoditi, a meni će ipak biti lepo. Za kafu koja će se ohladiti jer sam se zadržao u razgovoru. Za knjigu koju ću čitati duže nego što sam planirao. Za muziku koju ću pustiti dok šetam i za onu jednu pesmu koju ću, kao i mnogo puta do sada, vratiti još jednom. Za smeh zbog nečega potpuno glupog. Za večeri kada će mi biti dovoljno da znam da sam tamo gde želim da budem. Kada bih mogao da se vratim onom malom meni kojem sam se obraćao kroz prethodne stranice, ne bih mu otkrivao sve što ga čeka. Možda bih mu rekao i da će jednog dana napisati knjigu. Verovatno bi me pogledao onim detinjim izrazom neverice i pitao: O čemu? A ja bih mu odgovorio: O životu.
Jer ova knjiga zaista nije počela kao knjiga. Počela je mnogo jednostavnije, kao nekoliko privatnih beleški koje sam zapisivao samo za sebe. Neke su nastale u trenucima kada sam želeo da sačuvam određenu misao, neke posle razgovora koji su mi se dugo vraćali u glavu, a neke su bile samo pokušaj da pretočim u reči nešto što tada nisam umeo da kažem naglas. Vremenom ih se nakupilo mnogo. Bile su različite, nesređene i pisane u različitim raspoloženjima. Neke su bile kratke, druge mnogo duže. Neke su ostale nedovršene, dok su druge imale više pitanja nego odgovora. Nisam ih pisao sa idejom da će jednog dana biti povezane u jednu celinu. Tek kada sam ih ponovo pročitao, počeo sam da primećujem da između njih postoji nešto zajedničko. Jedna misao je vodila ka drugoj, jedan događaj je objašnjavao nešto što se pojavilo kasnije, a između svega toga provlačio se jedan isti čovek koji je pokušavao da razume svoj život dok ga istovremeno živi. Tako su privatne beleške polako počele da dobijaju oblik knjige. Neke rečenice ostale su gotovo iste. Neke su promenjene, proširene ili napisane iz početka. Neke misli su dobile više prostora, dok su druge morale da budu ostavljene po strani. Ono što je nekada bilo samo moje trebalo je da pronađe oblik u kojem bi moglo da pripada i nekome ko ovu knjigu otvori iz potpuno drugačijeg života. Zato ova knjiga možda na nekim mestima deluje teško. U njoj ima oblaka, kišnih dana i trenutaka kada je pogled bio spušten. Nisam želeo da ih izbrišem samo zato što je lepše pisati o suncu. Ako bih to uradio, knjiga bi izgubila deo svoje istine. Ali isto tako nisam želeo da oblaci budu poslednja slika koju čitalac ponese sa sobom. Jer nebo nikada nije samo ono što vidimo u jednom trenutku. Nekada se sunce sakrije iza oblaka toliko dugo da zaboravimo da je tamo. A onda se, bez velike najave, između dve sive površine pojavi tanka pruga svetlosti i cela ulica na trenutak promeni boju. Zidovi postanu topliji, prozori zasijaju, a čovek podigne glavu i shvati da se ništa nije završilo. Samo je trebalo sačekati da svetlost pronađe svoj put. Možda sam upravo tako želeo da izgleda i ova knjiga. Da ne skriva tamnije delove, ali da im ne dozvoli da govore poslednju reč. Jer posle svake stranice dolazi sledeća. Posle svakog dana dolazi novi. I koliko god čovek ponekad mislio da zna gde se priča završava, život uvek ostavi još jedan pasus koji nismo očekivali.
Zato poslednju stranicu ne zatvaram kao vrata. Zatvaram je kao knjigu koju ću možda jednog dana ponovo otvoriti, ali tek nakon što proživim još mnogo toga što danas još ne znam da napišem. A upravo je u tome najlepši deo svega. Ne znam šta dolazi, ali dolazi. I posle svega, idem mu u susret. I posle svega, život.
