BELEŠKA V
Nisam od šećera
Kada počnemo da posmatramo svakodnevne stvari iz nekog novog ugla shvatimo koliko se život sastoji od sitnica koje su oduvek bile tu, samo ih ranije nismo primećivali na isti način. Sedneš za sto, pogledaš šta se nalazi ispred tebe, uzmeš ono što ti se u tom trenutku jede i nastaviš razgovor koji si započeo, a danas tom istom trenutku pristupaš sa malo više pažnje, ne zato što je izgubio svoju jednostavnost, već zato što si naučio da iza njega postoji još nešto o čemu vredi voditi računa. Hrana je i dalje hrana, obrok je i dalje obrok, a tanjir je i dalje samo deo svakodnevnog života; razlika je u tome što čovek nauči da uz sve ono što vidi na stolu oslušne i ono što se događa u njegovom telu. Nije hrana postala neprijatelj, niti je čovek odjednom morao da se oprosti od ukusa koje je godinama voleo. Između njega i običnog obroka pojavio se samo jedan novi razgovor, tih i neprimetan drugima, ali dovoljno važan da promeni način na koji posmatra svakodnevicu. Pre dijabetesa nisam razmišljao o tome koliko je hrane zapravo sastavljeno od brojki. Hleb je bio hleb, krompir krompir, voće voće, a kolač je bio jednostavno kolač. Tek kasnije čovek shvati da iza jednog sasvim običnog obroka može stajati mala računica koju niko za stolom ne vidi. Pogleda se senzor, pogleda se tanjir, proceni se količina hrane, razmisli se o onome što sledi i donese se odluka koja spolja izgleda toliko mala da je niko ne bi ni nazvao odlukom. Iskustvo vremenom učini svoje, pa se mnoge od tih stvari urade gotovo automatski, ali njihovo postojanje time ne nestaje; samo postanu tiše, kao radnja koju čovek više ne primećuje jer ju je previše puta ponovio. A onda, pored pitanja koja čovek postavlja sam sebi, počnu da dolaze i pitanja drugih ljudi.
Da li ti to smeš da jedeš? Na prvi pogled, sasvim obično pitanje, čak i dobronamerno. U njemu često nema ničeg lošeg, već samo radoznalost nekoga ko ne zna dovoljno o dijabetesu i pokušava da razume šta se promenilo u životu osobe koja ga ima. Ljudi najčešće pitaju ono što ne poznaju, a kada nešto ne poznajemo, skloni smo da ga pojednostavimo. Tako se i o dijabetesu često stvori slika sastavljena od nekoliko reči: šećer, slatkiši, zabrane, insulin. Od nekoliko takvih pojmova nastane predstava da osoba sa dijabetesom za stolom neprestano mora da odvaja ono što sme od onoga što ne sme, kao da pred sobom ima nevidljivu listu dozvoljenih i zabranjenih namirnica. Zato se pitanje ponavlja u različitim oblicima. A smeš li hleb? Zar ovo nije puno šećera? Nemoj to, nije dobro za tebe. Kako smeš da jedeš kolač? Nekada se sve to kaže iz brige, nekada iz neznanja, a nekada jednostavno iz navike da se čovek sa dijabetesom posmatra kroz ono što mu je navodno zabranjeno. Ne mislim da svaki takav komentar treba doživeti kao uvredu, jer bi bilo nepravedno svaku nespretnu rečenicu tumačiti kao lošu nameru. Ipak, postoji razlika između pitanja koje dolazi iz želje da se nešto razume i pitanja koje čoveka, možda sasvim nesvesno, svodi na njegovu dijagnozu. Osoba sa dijabetesom tip 1 može da jede raznovrsnu hranu. Insulin koji nadoknađuje ono što njen organizam više ne proizvodi omogućava joj da u svom životu ima mnogo više slobode nego što ljudi koji ne poznaju dijabetes često pretpostavljaju. Ta mogućnost, naravno, ne znači da je svaki obrok lišen razmišljanja niti da je svaki izbor podjednako jednostavan. Čovek može nešto da pojede, a da istovremeno razmišlja o količini ugljenih hidrata, trenutnoj glukozi, insulinu, fizičkoj aktivnosti i svemu onome što će se možda dogoditi u narednim satima. To je teško objasniti nekome ko vidi samo tanjir. On vidi parče torte. Čovek sa dijabetesom, osim tog parčeta, vidi i broj na senzoru, vidi ono što je jeo ranije, razmišlja o insulinu i zna da se priča o tom parčetu neće završiti onog trenutka kada tanjir ostane prazan. Ipak, torta ostaje torta. Dijabetes ne ukida ukus, ne ukida miris, ne ukida želju i ne ukida radost koju čovek može da oseti kada mu neko pruži tanjir i kaže da je nešto napravio baš za njega. Ne prestaje da bude rođendan zato što jedna osoba za stolom ima dijabetes, ne prestaje da bude slava, porodični ručak ili večera sa prijateljima. Život ne prestaje da donosi hranu u našu blizinu samo zato što smo počeli drugačije da je posmatramo.
Hrana nikada nije bila samo ono što telo unese. U njoj često žive uspomene, ljudi i mesta; u mirisu nedeljnog ručka može biti čitavo detinjstvo, u komadu hleba kuhinja iz nekog davnog vremena, u kolaču praznik, a u večeri sa prijateljima razgovor koji ćemo pamtiti mnogo duže nego ukus onoga što smo te večeri pojeli. Neke ukuse čovek ne pamti zato što su bili posebno dobri, već zato što ih vezuje za nekoga koga voli, za sto za kojim su se okupljali ljudi koji su mu značili, za godine kada nije znao da će jednog dana običan obrok početi da posmatra kroz brojke. Zbog toga jedno jednostavno pitanje ponekad u sebi nosi više nego što onaj koji ga postavlja može da pretpostavi.
Da li ti to smeš? Nekada ga čujem samo kao pitanje i tako ga i prihvatim. Nekada iza njega zaista stoji briga, a brigu ne treba pretvarati u uvredu samo zato što nije savršeno izražena. Postoje, međutim, trenuci kada čovek shvati da se iza tog pitanja krije drugačija predstava, predstava da je život sa dijabetesom uglavnom život odricanja, da osoba za stolom pre svega treba da pazi, da se čuva, da odbija i da objašnjava. Kao da je dijabetes preuzeo i mesto za stolom, pa sada zajedno sa čovekom sedi između njega i ljudi sa kojima je došao da provede vreme. A nije tako. Mi ne ustajemo ujutru razmišljajući samo o tome šta ne sme. Ustajemo da radimo, da učimo, da razgovaramo, da odemo negde, da završimo ono što smo započeli, da vidimo ljude koje volimo, da pročitamo nekoliko stranica knjige, da poslušamo muziku, da prošetamo bez posebnog razloga, da napravimo plan za vikend ili da jednostavno provedemo jedan običan dan. Hrana je samo jedan deo tog života, a dijabetes je samo jedan deo njegovog odnosa prema hrani. Kada neko vidi čoveka kako jede nešto što bi, prema njegovoj predstavi, trebalo da bude zabranjeno, ne vidi sve ono što se dogodilo pre prvog zalogaja. Ne vidi da je taj čovek pogledao senzor. Ne vidi da je razmišljao o insulinu. Ne vidi da je procenio količinu hrane. Ne vidi da je iskustvom naučio kako njegovo telo reaguje. A možda ništa od toga nije ni potrebno da vidi. Dovoljno je da razume da čovek sa dijabetesom nije dete koje treba nadzirati za stolom. Tu postoji važna granica između brige i etiketiranja. Briga kaže: ako ti nešto treba, tu sam. Etiketiranje kaže: ti to ne smeš. Briga ostavlja čoveku dostojanstvo i pravo da odlučuje o sebi, dok etiketiranje, čak i kada nije zlonamerno, može da učini da se osoba oseća kao da je njena dijagnoza postala važnija od nje same. Takve stvari ne događaju se samo za stolom. Dešavaju se u školi, na poslu, u društvu, u restoranima, na putovanjima, u razgovorima sa ljudima koji tek upoznaju nekoga sa dijabetesom. Dovoljno je da neko čuje imam dijabetes pa da promeni način na koji posmatra tu osobu. Odjednom se postavlja pitanje šta sme da radi, šta sme da jede, da li može da putuje, da li može da trenira, da li može da radi određeni posao. Ponekad se od dobre namere napravi čitav zid pretpostavki. A čovek je i dalje samo čovek. Posle dovoljno pitanja spolja, čovek može početi da ih postavlja sam sebi: da li smem, da li mogu, da li je ovo dobro, da li ću pogrešiti, da li bi trebalo da odustanem od nečega samo zato što zahteva malo više planiranja? Tako pitanje koje je nekada dolazilo od drugih ljudi polako pronađe put do sopstvenih misli.
I zato sam vremenom počeo da razumem jednu sasvim običnu rečenicu na drugačiji način: nisam od šećera. Možda zvuči kao šala, kao ona rečenica koju kažemo kada želimo da pokažemo da možemo da izdržimo kišu, hladnoću ili malo napora. Ali meni je počela da zvuči kao nešto više od toga. Nisam od šećera da bih morao da se sklanjam od života. Nisam od stakla da bi drugi morali da odlučuju umesto mene. Moram da vodim računa, ali nisam postao čovek koji ne zna šta želi, šta može i koliko mu znači da neke stvari ostanu njegove. Zato danas na pitanje da li ti to smeš, ne bih odgovorio samo sa da ili ne. Rekao bih: Mogu. Mogu da pojedem, ali mogu i da ne pojedem. Mogu da izaberem, mogu da procenim, mogu da pogrešim i mogu da naučim. Mogu da sedim za stolom sa ljudima koje volim i da ne objašnjavam svaki zalogaj, jer nisam došao na ručak da polažem ispit iz svog dijabetesa. Došao sam da budem sa njima. To mi je danas važnije od samog odgovora na pitanje šta smem. Važno mi je da čovek sa dijabetesom može da sedi za stolom, a da ne oseća kako je njegova dijagnoza zauzela mesto između njega i drugih ljudi. Da može da jede, razgovara, smeje se i bude prisutan u trenutku, dok se negde u pozadini odvija sva ona mala matematika koju je naučio da nosi sa sobom.
Život sa dijabetesom nije život bez slobode. To je život u kojem sloboda ponekad traži malo više pripreme. Briga o sebi nije isto što i strah od života, odgovornost nije isto što i zabrana. Čovek mora da nauči da živi između tih stvari, da prihvati ono što ne može promeniti i da ipak sačuva dovoljno prostora za sve ono što ne želi da mu dijabetes oduzme. Zato ne treba čoveku stalno govoriti šta ne sme. Mnogo je važnije ostaviti mu prostor da nauči šta može. Jer čovek nije ono što mu je zabranjeno. Nije ni ono što mora. On je mnogo više od toga: ono čemu se raduje, ono što voli, ljudi kojima se vraća, mesta na koja želi da ode, knjige koje želi da pročita, razgovori koje ne želi da prekine i život koji želi da živi. Ako ponekad uz sve to pojede i parče torte, možda nije najvažnije pitati da li je smeo. Dovoljno je znati da je znao šta radi i da je, makar na nekoliko minuta, za tim stolom bio samo čovek među svojim ljudima. A ponekad je to sasvim dovoljno.
