BELEŠKA VIII

Ožiljci se smeju ranama

Neke rane čovek može da vidi, dok druge dugo ostaju skrivene ispod kože, između misli i sećanja, na mestima do kojih nijedno ogledalo ne dopire. Neke nastanu od jednog jedinog trenutka, naglo i bez najave, a neke dolaze tiho, u sitnim ponavljanjima koja u početku ni ne nazivamo ranama. Tek kasnije, kada se okrenemo iza sebe, shvatimo da je nešto što je nekada bolelo postalo deo nas, da je ono mesto na kojem smo nekada zastajali sada samo trag koji nosimo bez mnogo razmišljanja. Valjda je to jedna od čudnih sposobnosti čoveka, da se navikne i na ono za šta je nekada mislio da nikada neće moći da prihvati.

Sećam se kako je u početku sve bilo novo. Nije postojala rutina, nije postojala sigurnost u pokretima, niti ona tiha izvesnost koju kasnije dobiješ kada dovoljno puta ponoviš iste stvari. Postojala je samo svest da je nešto što je do tada pripadalo svetu drugih ljudi sada postalo deo mog sveta. I svaki novi ubod imao je težinu prvog. Sve je imalo svoju priču, svoje pitanje, svoj mali trenutak nelagode. Koža je pamtila svaki novi dodir, a ja sam istovremeno pokušavao da naučim kako da ne pamtim svaki od njih kao nešto strašno. U početku sam gledao tragove na sebi drugačije. Mala tačka na koži, crvenilo koje se pojavi nakon skidanja senzora, mesto koje ostane osetljivo još neko vreme, sve je to izgledalo kao dokaz da se nešto promenilo. Kao da je moje telo počelo da govori jezikom koji ranije nisam znao da čitam. Svaki novi trag bio je podsetnik da više ne živim onako kako sam živeo pre. Ali vremenom se i pogled menja. Ono što je nekada privlačilo pažnju postane toliko poznato da ga više gotovo i ne primećujemo. Koža zaraste. Crvenilo nestane. Trag izbledi. A čovek nastavi dalje.

Možda se i sa onim što nosimo u sebi događa nešto slično. U početku je dijagnoza rana. Ne samo zbog onoga što znači za telo, već zbog svega što sa sobom donese u misli. Pojave se pitanja koja ranije nisu postojala, planovi koji odjednom moraju da se preispitaju, strahovi kojima nisi znao ni ime. Čovek pokušava da shvati šta se dogodilo, a istovremeno već mora da uči kako da živi sa tim. Nema dovoljno vremena da se sve lepo složi u glavi. Život ne zastaje da bi sačekao da ga sustigneš. Samo nastavlja da ide, a ti pokušavaš da uhvatiš korak. Onda prođe neko vreme i rana počne da zarasta. Naučiš svoje telo. Naučiš svoje reakcije. Naučiš gde šta stoji, šta nosiš kada izađeš iz kuće, šta radiš kada senzor zazvoni, kako izgleda dan kada sve ide prema planu, a kako onaj kada se plan raspadne već pre podneva. Ono što je nekada zahtevalo veliku pažnju počne da se događa gotovo nečujno, u pozadini svakodnevice, dok ti razmišljaš o drugim stvarima. I tada shvatiš da je nešto što je nekada bilo rana postalo ožiljak. Ožiljak ne mora da boli da bi svedočio o onome što je bilo. Naprotiv, on je dokaz da se dogodilo nešto što je ostavilo trag. Samo više ne krvari. Ne traži svaki put da ga dodirneš da bi znao da postoji. Ne zaustavlja te pred svakim novim korakom. Postao je deo kože, deo priče, deo čoveka.

Tako danas gledam i na neke stvari koje su mi nekada bile teške. Ne mogu reći da ih se ne sećam. Ne bih ni želeo da ih zaboravim, samo ih više ne nosim na isti način. Ono što je nekada zauzimalo čitavu prostoriju mojih misli danas ponekad zauzme samo jedan njen ugao. I to mi govori da prihvatanje nije trenutak u kojem čovek kaže: sada mi ništa više ne smeta. Prihvatanje je mnogo tiše od toga. To je dan kada shvatiš da možeš da živiš sa nečim, a da ti to nešto ne određuje svaki sledeći korak. Ali kod ovog hroničnog stanja postoji jedna neobična stvar: rane i ožiljci nikada ne naprave konačan dogovor. Jedna rana zaraste, ostane ožiljak, a onda dođe nova. Jedan senzor se skine, koža se smiri, pa se nekoliko dana kasnije na drugom mestu pojavi novi. Jedan period prođe mirno, pa dođe drugačiji dan. Nekada telo reaguje onako kako očekuješ, nekada te iznenadi. Nekada sve uradiš kako treba, a rezultat ipak ne bude onakav kakvom si se nadao. I tada bi bilo lako pomisliti da se vraćaš na početak. Ali ne vraćaš se. To je ono što sam vremenom počeo da razumem. Nova rana ne znači da je prethodni ožiljak nestao. Naprotiv, ožiljak je tu upravo zato da te podseti da si već jednom prošao kroz nešto što ti je izgledalo novo, veliko i teško. On ne može da spreči novu ranu, ali ti može pokazati da rana nije isto što i kraj. Zato ponekad zamišljam kako se ožiljci smeju ranama. Ne smeju im se zato što bol nije stvaran. Ne smeju se zato što je lako. Smeju se onim tihim, pomalo umornim osmehom nekoga ko već zna kako se ova priča završava. Kao da stariji ožiljak pogleda novu ranu i kaže joj: znam da sada boli, znam da ti se čini da će ovako ostati zauvek, ali sačekaj malo. Možda je to najlepša stvar koju čovek može da nauči iz sopstvenih tragova, da bol ima svoje vreme, čak i kada ga u trenutku u kojem ga osećamo ne možemo zamisliti drugačije. Ne postajemo imuni na rane, postajemo iskusniji u njihovom prihvatanju. Ima dana kada ih skoro i ne primećujem, a postoje i dani kada mi telo, kao stari poznanik, tiho skrene pažnju da je tu. Pogledam kožu nakon što skinem senzor i vidim mali trag koji će za nekoliko dana verovatno izbledeti. Nekada ostane duže. Nekada ga primetim tek slučajno, dok se oblačim ili tuširam, i na trenutak se zapitam koliko je toga moje telo već naučilo da podnese bez mnogo buke.

Koža je, čini mi se, jedna od najiskrenijih knjiga koje nosimo sa sobom. Na njoj ostaju sitni tragovi dana, čak i kada ih više ne pamtimo. Neka mesta zarastu brže, neka sporije. Neki tragovi nestanu, a neki ostanu dovoljno dugo da ih ponovo primetimo. Ali ni jedan od njih ne govori da je telo slabo. Pre bih rekao da govori koliko je puta telo bilo dovoljno snažno da nastavi. I to se isto može reći i za čoveka. Nekada sam mislio da je snaga u tome da ništa ne pokažeš, da ne priznaš da te nešto boli i da nastaviš kao da se ništa nije dogodilo. Prava snaga je nešto sasvim drugo. Snaga je moći da kažeš da te boli, a ipak nastaviti. Da priznaš da ti je nešto teško, a da zbog toga ne poveruješ da si slab. Da prihvatiš pomoć, a da ne zaboraviš da možeš i sam. Da vidiš ožiljak i ne poželiš da promeniš celu priču samo zato što u njoj postoji trag. Dijabetes me je, između ostalog, naučio da ne postoji savršen dan. Postoje dani kada sve deluje jednostavno i oni drugi, kada jedna sitnica povuče za sobom još nekoliko njih, pa se na kraju pitaš kako je običan dan uspeo da postane toliko komplikovan. Postoje dani kada se osećaš kao da si sve naučio i dani kada te jedan broj na ekranu podseti da telo ipak nije knjiga iz koje si naučio svaku stranicu napamet. Ali čak i tada postoji nešto što ostaje. Iskustvo. Sećanje na prethodne dane. Znanje da si već prolazio kroz različite faze i da si svaki put nekako pronašao način da nastaviš. Čovek često ne primeti koliko je naučio dok se ne nađe u situaciji u kojoj mu to znanje ponovo zatreba. Možda je zato prihvatanje više nalik ožiljku nego zatvorenoj knjizi. Ne možeš ga označiti datumom i reći: od danas je sve rešeno. Nema poslednje stranice na kojoj piše da je sve završeno, jer hronična stanja ne pripadaju priči koja ima uredan kraj. Ona se nastavljaju kroz dane, mesece i godine; to ne znači da je svaki dan isti. Svaki novi dan dolazi sa čovekom koji zna nešto više nego juče.

Ne želim da zamišljam svoj život kao beskrajno ponavljanje iste rane. Želim da ga vidim kao kožu koja je mnogo puta bila dodirnuta, probodena, izložena, pa ipak svaki put ponovo pronašla način da zaraste. Ne savršeno, ne bez tragova, već dovoljno da mogu dalje. Jer ožiljak nije suprotnost rani. On je ono što rana postane kada joj damo dovoljno vremena. I mi pomalo takvi. Nismo ljudi bez rana, već ljudi koji su naučili da ih nose. Neke od njih ćemo još dugo osećati, neke ćemo jednog dana jedva pamtiti, neke će se ponovo otvoriti onda kada smo mislili da su odavno zarasle. I verovatno će biti novih koje još ne poznajemo. Ali sada znam da nova rana ne briše stare ožiljke. Ona im samo daje priliku da ponovo progovore. A oni, sa svim svojim tihim tragovima, mogu da nas podsete na ono što smo nekada bili i na ono što smo postali. Zato danas ne pokušavam da sakrijem svaki trag. Ne gledam na njih kao na poraz, gledam ih kao na malu mapu puta kojim sam prošao. Na nekim mestima je put bio težak, na nekima tih, na nekima sasvim običan. Bilo je skretanja koja nisam planirao i raskrsnica na kojima nisam znao kuda dalje. Ipak, kada pogledam iza sebe, ne vidim samo ono što me je bolelo. Vidim i sve one dane koji su došli posle toga. Vidim čoveka koji je nastavio. U tome je cela tajna ožiljaka: oni ne govore da više nikada neće boleti, samo tiho dokazuju da bol nije imao poslednju reč. Zato neka nove rane dođu ako moraju. Naučiću da ih upoznam. Naučiću da ih prihvatim, da ih pustim da zarastu. A kada jednoga dana postanu ožiljci, možda će se zajedno sa svim onim starim tragovima samo nasmešiti nekoj novoj rani i šapatom joj reći ono što ja danas već znam: ne boj se i ti ćeš jednom biti samo trag.