8. poglavlje
Sedela je na zelenom kauču u dnevnoj sobi. Andrej je ležao opružen pored nje. Glava mu je počivala u njenom krilu. Oči su mu bile zatvorene.
“Uopšte mi se ne ide kuci, priznajem.” rekla je provlačeći prste kroz njegovu kosu. Gustu, oštru, neukroćenu.
“Ma idi dok možeš. Posvađaj se malo s mamom, pa dođi da te utešim. Ti tako najviše volis.”
Izraz lica i ton su jasno ukazivali na to da je zadirkuje. A ona je uživala u tome da mu uzvraća.
“A ti baš voliš da me provociraš. I šta ti znači ovo “dok možeš”?”
Samo se nasmejao.
“Pa stvarno” nastavljala je. “Zvuči zastrašujuće. Kao da planiraš da me zatvoriš u kulu i zazidaš ulaz. Nisam ja Rapunzel!”
“A ja nisam veštica.”
“Možda nisi veštica, ali ja sam danas ukrala i pojela salatu iz tvoje bašte.”
“Da nisi trudna?”
Udarila ga je blago po nosu.
“Ne ide to tako u bajkama. “
Otvorio je oči i pogledao je zainteresovano.
“A kako ide?”
Prećutala je, gurajući smejuljak pod brk.
“Nego, znaš šta… Napisala sam jednu pesmu pre neki dan. Planiram da snimim kako je govorim i uz to da dodam neku vrstu vizuelne podrške. “
“Nešto kao spot?”
“Da, tako nešto. Možda bi mogao da mi napraviš neku pozadinsku muziku?”
“OK, naravno. Samo mi pošalji pesmu, da uđem u atmosferu.”
“Ovaj…A možda i…”
“Možda i šta…?”
“Da se pojaviš u spotu?”
“Kako to misliš? Da manekenišem?”
“Hm, da, može to da se posmatra i kao gluma, ako ti se tako više sviđa.” iscerila se.
“Zašto?”
“Zašto da ne? Mislim da bi bilo baš zanimljivo.”
Ćutao je neko vreme.
“Daj da čujem tu pesmu prvo.” rekao je naposletku.
Ušla je u beleške na telefonu, a onda mu ga pružila. Pridigao se u sedeći položaj i počeo da čita.
“Da li si nekad vodila ljubav sa rekom?” pročitao je naslov i nabrao čelo. Delovao je zaintrigirano.
“Zaista želiš da se baš ja pojavim u spotu za pesmu sa ovakvim naslovom?”
“Zašto da ne?”
“OK…” nastavio je da čita naglas.
“Da li si nekada
vodila ljubav
sa rekom
dok je njena temperatura
toliko bliska
toplini
tvog tela
da se osećaš
kao da je ona
samo
proširenje
tvog fizičkog bića
i kao da plutaš
kroz sopstvene fluide
razbaškarena
poput bebe
u plodovoj vodi?”
Pogledao je ispod oka.
“I tvoje šake
nežno prodiru
kroz nju
kao kroz baršun
dok nogama zadaješ
spori, kaskavi ritam
i tople i hladne
podvodne struje
ljube i ježe
unutrašnje prevoje
tvojih butina? “
“Uh, ovo je baš eksplicitno.” izazivao je.
Slegla je ramenima.
“Septembarsko sunce
zariva
meke prste
u kožu tvog lica
i oslikava
narandžaste fleke
sa unutrašnje strane
zatvorenih kapaka.”
“Dobro, ovo je skoro normalno. Idemo dalje.”
“Dok iskoračuješ iz vode
nevoljko,
osećaš reku
kako se
sliva niz tvoje telo
i povlači te nazad
preplašena bolom
odvajanja.
Suncem opaljeni vetar
lepi se za tvoja leđa,
bokove
i stomak
i ispija kapljice
sa nevidljivih dlačica.
Na obali,
još uvek drhtava
od vlažne ekstaze,
puštaš da ti telo
utone
u zagrejani pesak.”
“Iva, ti hoćeš da ja umrem?”
“Neeee, zašto hoćeš da umreš?” smejala se.
“Zarivaš prste
u sipkavu vrelinu.
Izvlačiš ih
namerno polako.
Sićušne kristale silicijuma
rasipaš
po iskričavoj koži
i puštaš ih da klize
niz tebe
sporo
kao kroz uzano grotlo
peščanog sata
i sve što znaš
jeste
da si
nekako uspela
ukrotiš vreme.”
“I? Kako ti se čini?”
Opet je ćutao neko vreme. Nije uspeo da sakrije cerekanje.
“Iva, ovo je sjajna pesma, da se razumemo. Ali je rizična, nadam se da si svesna toga?”
“Pa? Šta s tim? Spot svakako neće biti eksplicitan.”
“Nema to veze. Slušaj, nismo ni ti, ni ja neke velike zvezde, ali živimo u malim gradovima. Ljudi će pričati.”
“Pa šta? Neka pričaju! Koga briga? Tebe sigurno nije.”
“Nije me briga, to je tačno. Zapravo znam da ću veoma uživati u ovome!” iscerio se.
“Super, hvala ti. Kad bismo to mogli da izvedemo?”
“Hm…U toku sledeće nedelje možda. Javiću ti kad sam slobodan. Ipak bih ja prvo uradio muziku. Pošalji mi snimak, a ja ću u međuvremenu da razmotrim neke ideje.”
“OK, jedva čekam!”
“A kako si zamislila vizuelni deo?”
“Pa, mislila sam da tu bude skroz drugačija simbolika, a da opet ubacim nešto što povezuje te dve priče. Mogli bismo da snimamo kod tebe na imanju. Dole, na potoku. Ja bih bila čobanica, sa kozama, onako, u beloj haljini, sa venčićem na glavi, ili tako nešto. I onda ja izgubim jednu kozu ili jare, kao pođe prema vodi, ne mora stvarno da uđe u vodu. I ja ga tražim.”
“A šta bih ja tu mogao da predstavljam?”
“Ti bi mogao da budeš neka vrsta rečnog entiteta.”
“Rečnog entiteta?”
“Pa da, nešto kao rečno božanstvo, duh vode ili slično. I ti me posmatraš sve vreme i kad izgubim jare, ti ga nađeš i vratiš mi ga.”
“I to je to?”
“Da. Biće tu verovatno još nekih detalja, smišljaćemo jos, a i u hodu ćemo razrađivati rešenja. Kako ti deluje?”
Protrljao je bradu, a onda je pogledao sa živahnim osmehom u očima.
“Da, Iva, mislim da bih mogao da glumim neku vrstu rečnog entiteta. Prosto sam rođen da budem rečni entitet. “
“Andrej, ovo nije šala. Priča je jednostavna, ali će super izgledati kad se snimi.”
“Da,da, naravno. A reci mi, šta bi recni entitet trebao da obuče? Nadam se da nisi isplanirala da budem go?”
Nije vise mogla da zadrži smeh.
“Ne, ni slučajno. Golotinja je samo za moje oči. Obuci nešto po svom izboru. Zamisli da si…prirodno božanstvo. Voda, to je tiha snaga. Korito, to je zemlja i kamen. Stabilna, sirova energija, prigušena, ali vidljiva moć. Tako nešto.”
“OK. Smatraj to rešenim.”
“Super. A sad stvarno moram da krenem.”
“Pa dobro. Idi mi, dođi mi.”
“Andrej, bre!
” Šta sam loše rekao?”
“Zezaš se na moj račun sve vreme.”
“Pa imam i ja pravo da budem tužan.”
“A tužan si što idem?”
“Aha. Vrlo.”
Stisnula mu je ruku, čvrsto i toplo. Zagrlio je i poljubio u čelo. Onda je uzeo kofer, smestio ga u gepek i vratio se do kapije gde je ona još uvek stajala.
“Ajde, idi sad. “
Klimnula je glavom. Prišla mu je sasvim blizu, stisnula mu obraze dlanovima i poljubila ga slatko i sočno.
“Vratiću se brzo. Nije mi jasno kako sam uopšte izdržala ovih deset godina bez tebe. Već mi nedostaješ.”
“Ma zaboravićeš me čim odmakneš niz put.”
“Ne, ti ćeš sad da se udubiš u svoje poslove i hobije i zaboravićeš da sam ikad bila tu.”
“Okej, hajde onda da zaboravimo jedno na drugo. Ja ću da mislim na onu čobanicu u beloj haljini, a ti maštaj o rečnom entitetu.”
“Hahaha, dogovoreno. Ajde, pozdrav vaše veličanstvo…ovaj…božanstvo…”
“Ajde beži, aždajo, ne prestaješ da bljuješ vatru na mene, izgoreću.”
Kad su se konačno razdvojili, Iva se prepustila lepoti usamljenih predela pored puta i mekoći letnjeg dana. Bila je čudno mirna. Mirna i srećna. Mirna i srećna. I svet oko nje odjednom je postao lepše mesto. Bolje mesto. Njeno mesto.
Dani kod kuće bili su previše različiti od kratkog vikenda koji je provela sa Andrejem. Ema je bila na moru, pa nije imala kome da ispriča sve te neobične doživljaje koji su je zadesili. Tamara je bila hronično preopterećena poslom, sa majkom je pila jutarnju kafu i mimoilazila se tokom ostatka dana. A njima ionako ne bi mogla ništa da kaže. Baš kao i pre, osećala je potrebu da sakrije i zaštiti od njih to sveto mesto koje je delila sa Andrejem na ivici sveta. Ali sama svest da to mesto postoji, da je Andrej deo njenog života i da deli sa njim sve to što ih vezuje, činilo je njene korake sigurnijim, njeno lice blistavijim. Osećaj pripadanja tom mestu činio je da se oseća živom. Obrazi su joj bili rumeni, telo je isijavalo energijom, kreativni nagon je bio na visokom nivou. Čak je i prema drugima osećala mnogo više ljubavi i empatije. Kad bi se pogledala u ogledalo, bila je smešna sama sebi.
Otkako je obnovila odnos sa Andrejem, navikla je da odlazi u duge šetnje u prirodu. Dok je hodala po tim osamljenim predelima, zatišavala je telefon i puštala misli da blude. Tako je regulisala svoj nervni sistem i rešavala se viška napetosti. A i nekako se osećala povezanije sa njim na taj način. Ali zato je redovno propuštala majčine pozive.
“Iva, konačno si stigla! Zašto mi se nisi javila na telefon?” povikala je majka tog dana kad ju je ugledala u hodniku.
“Bila sam zauzeta. Šta je bilo, zašto si tako ushićena?” zbunila se Iva
“Tamara nas je zvala večeras kod nje. Mislim da se nešto dešava s njom.”
“Šta misliš da je u pitanju?”
“Nisam sigurna. Marta mi je nešto nagovestila, ali…”
“I ona dolazi večeras?”
“Ne. Ne može. Ali mislim da ona zna o čemu se radi.”
“A šta ti je nagovestila?”
“Izgleda da Tamara hoće da se preseli.”
“Da se preseli? Gde?”
“Pa tamo, u Martino mesto.”
“Otkud sad to?”
“Ne znam.”
“Našla je posao tamo?”
“Moguće.”
“Ok, ne vredi da nagađamo. Idemo večeras kod nje, pa ćemo saznati. Mada mi nije jasno zašto je ovako misteriozna i zvanična. Mogla je prosto da pozove.”
Majka je klimala glavom. Delovala je zabrinuto.
“U koliko je to sati?” dobacila je Iva penjući se uz stepenice ka svojoj sobi
“U sedam.”
“OK.”
Nekoliko sati kasnije, ruku pod ruku, koračale su prema Tamarinoj kući. Ivi je bila pomalo smešna ta njihova prividna bliskost., ali je prihvatala prirodno, kao što je naučila da prihvata i mnoge druge stvari. Vrata im je otvorila Anđelija. Delovala je uzbuđeno. Njeno uzbuđenje se prenosilo na Ivu. Tamara ih je izljubila, potom im skuvala kafu. Kad su sve četiri posedale oko stola, prešla je na stvar.
“Upoznala sam nekoga.” rekla je jednostavno.” Volim ga. Udaću se za njega. Spremajte se za svadbu.” dodala je na kraju sa prigušenim osmehom.
“Mama će da nosi prelepu venčanicu!” uskliknula je Anđelija ne mogavši više izdržati.”Moja mama je najlepša na svetu!”
Tamara je nežno pomazila po glavi. Majka nije ništa rekla, ali je Ivi bilo jasno da je podjednako šokirana kao i ona. Tamara nikada nije pominjala ni jednog muškarca, pa čak ni Anđelijinog oca. U načelu, prihvatala je majčin stav o njihovoj nedoslednosti i nedostojnosti. Zato je njena odluka da se uda bila skoro neprijatno iznenađenje. Potpuno je odudarala od svega što su mislili da znaju o njoj.
“Ali Tamara…” jedva je nekako izustila majka na kraju. “Otkud to sad…tako…odjednom? “
“NIje odjednom. Zajedno smo već neko vreme. Anđelija ga je upoznala, dopao joj se, a uskoro ćete i vi.”
Anđelija je klimala glavom. Osmeh joj je bio širok i iskren.
“Kako? Ko je on?” navaljivala je majka. “Odakle je?”
“Upoznala sam ga preko jedne aplikacije. Inače je iz Martinog grada. “
“Imaš li sliku?” umešala se Iva da razbije tenziju.
“Imam. Evo.”
Pružila joj je telefon. Crnokos muškarac, nešto viši od proseka. Prilično zgodan. Usko lice, lepe, tamne oči, pomalo sanjalački pogled. Jednostavan, elegantan stil.
“Lep čovek. Baš ide uz tebe.”
“Je l’ da?” Tamarine oči su zasijale jače nego što je Iva verovala da je moguće. Stvarno je bila zaljubljena. Iva nikada do sad nije videla zaljubljenu Tamaru. Iako su bili zajedno već neko vreme, Iva nije primetila ništa neobično u njenom ponašanju. Valjda zato što se nisu često viđale, a i Tamara je svoju romansu držala u tajnosti. Doduše, niko nije imao uvid ni u njen obnovljeni odnos sa Andrejem. Niko nije čak ni sumnjao, osim možda Marte. Jedino je Marta primećivala nijanse i promene u njihovom ponašanju. Zato je valjda jedina i bila upućena u sve porodične prilike. Bez nje, njihove krhke porodične veze bi verovatno odavno popucale.
“Daj da vidim!” majka joj je skoro otela telefon iz ruke. “Dobro, pristojno izgleda.”
Tamara i Iva su se krišom pogledale, prikrivajući osmeh.
“I, kad će svadba?” upitala je Iva.
“Dvadeset prvog septembra.”
“Odlično. Imamo vremena da spremimo toalete.”
“Pretpostavljam da planiraš da budeš ekscentrična, kao i uvek.”
“Naravno. Nećeš da mi zabraniš ulaz?”
“Ma neću. Samo ti dođi.” smejala se Tamara.
“E pa onda, daj neko piće, da nazdravimo!”
“Hoću i ja!” uzviknula je Anđelija.
“Za tebe sok, mala. ”
Tamara se trudila da zvuči strogo, ali je raspoloženje odavalo. Sipala im je po jedan pelinkovac. Anđeliji je sipala sok od borovnice. Nazdravile su, posedele još malo u toj dobroj atmosferi, a onda su Iva i majka otišle kuci. Majka je bila puna utisaka i nije mogla nikako da prestane da priča. “Pa kako to tako odjednom…”, “Pa zašto nije ništa rekla…”, “Ona nije normalna što se udaje ako ga ne poznaje dovoljno dugo…”…Iva se trudila da je smiri, ali i sama je bila zbunjena. Tek kad je majka konačno legla, mogla je da se opusti i razmisli o svemu. Malo ju je kosnulo to što joj Tamara nije ništa rekla do tad, ali nije imala pravo da se buni. Ni ona nije ništa rekla njoj. Delovala je srećno. Na kraju dana, to jedino bilo važno. Pomislila je da podeli sa Andrejem svoja osećanja i misli, ali se uzdržala. Andrej ionako nije poznavao Tamaru, ništa mu ne bi značila priča o njoj. A i nije htela da mu spominje svadbu, bar ne još uvek. Pitala se da li bi trebalo da ga pozove, i da li bi on uopste pristao da dođe. I da li uopšte želi da remeti mir između njih pokušajem da ga uvuče u svoju čudnu porodičnu dinamiku. A nije bila sigurna ni kako bi se osećao u toj situaciji. Doduše, Andrej nije bio nimalo stidljiv, bio je opušten u društvenim odnosima i bio je zanimljiv sagovornik koji je umeo i druge da podstakne na komunikaciju. Ali joj je to još uvek delovalo kao preveliki korak za njihov odnos. A i svadba je zakazana tek za dva i po meseca. Odlučila je da sačeka da vidi šta će vreme da pokaže.
