Очи су огледало једне душе. Погледам те, кроз ока твоја два и јасно увидим све. Твоје очи одраз спознаје среће и са тобом њено остварење. Твоје очи море, плаве бескрај, Твој поглед смирај, вредан чекања. Твоје очи Сунце у јутра које ме буди, звезде водиље и сјајне у глуво доба ноћи. Твоје очи топлина погледа […]

Шетам, сузе теку, право сливају у реку, жеља за правдом покреће, Земља стати мора да се окреће. Све мора да стане, побуном на лаж, истина нек устане, за живот бољи да постане. Шетам, пут је дуг, уз мене иде и чува ме друг. Земља је стала, за живот да би постала, не окреће се више

  Међу хиљаду рајских ружа, једна се ка мом срцу пружа. Волим тe, зашто нисам знао рећи, чежња у ватри моје срце ће опећи. Опија ме мирис као црвено вино, много је слатко, питко и фино! Љубав робује у чаши, ослобађам те и гледам док одлазиш. Пошаљи ми писмо, прошло је дуго како се видели

Хиљаду речи и ноћи, Љубав да одгонетнем, да ли ћу моћи?   Хиљаду речи и више постоји, Питам се од чега се у нама састоји?   Хиљаду ноћи проведених у самоћи, Чудим се где је док лежим у немоћи.   Љубав је хиљаду и једна реч коју могу рећи, Верујте и немојте се ње одрећи!

Има лепоте у твоме оку, у погледу спасења. У твоме оку чучи све лепо на свету, све што још није изгубљено, вредно је спасења.   Знам, Угледан, примећен твојим оком, опажен сам срећом. У свету, не дели се она међу свима, У свету, један сам срећник међу њима. У свету, туге је на милион свуда,

Сунце, звездо ти сјај, да Прође сив, дуг и тежак дан. Из даљина чуо се вапај, Будио нас зимски сан. Далеко на јастуку белом спавај, Пробудиће се на топао пролећни дан. Дуго чезнем да је будим, Леденим погледом зиму кудим, Нестрпљиво да је пробудим, немам додир и начин да се усудим. Звездо, са руку ми

Волела сам те, Ох, када бих те опет угледала, као пре исто бих те волела. Ох, није љубав никад престала, Не говорим о њој, како сам те волела, као о нечему прошлом. Није прошло, загубило се негде и залутало. Не, Не може проћи, Неко друго време мора доћи. Не може и није љубав престала, Ох,

Одлазиш, Сузе заслањују моје море. По мом лицу мрште се многе боре, Утапам голему тугу, Чекаћу те птицо да се вратиш југу.   Одлазиш, Мени преостаје чекати на киши, Где си? Када си стигао? У писму ми пиши.   Отишао си И знам ја како је бити сама, Самоћу сам удомила, Пред растанком се сломила.

  Синоћ у мисли дошао је необичан сан. Сасвим био је исти, Као и други, претходни, исти дан.   Ноћ била је другачија од свих ноћи, Лежао сам у немоћи и викао ко ће помоћи? Ко ће моћи доћи?   Синоћ сан био је жив, од живота живљи, И живљи од смрти. Уочи ноћи дан

Волео сам те, Постала је љубав Од живота тежа. Волео сам те, Наша љубав бачена низ реку, Због које по лицу сузе теку. Волео сам те, Отишли смо другима у загрљаје. Све смо другима дали, Све што међусобно једно другом, Нисмо знали дати. Волео сам те, Како то још срце да воли? У самоћи која

За тебе с љубављу, Љубав је сила И том се привлачењу не можемо одупрети, За тебе с љубављу, Горућој ватри која се не гаси, За тебе с љубављу, С ватром се умемо опећи, За тебе с љубављу, Љубав је рана, Рани ожиљак И ожиљку мелем. За тебе с љубављу, Чини се да је волети лако.

  Чезнуо сам далеко, Чезнујући заспао И једно место сањао. Место без имена, У којем нисам био. Место где снове не сањамо, Већ живимо, Место у којем живимо, Без да једино постојимо, Где живимо по слободној вољи И живимо без морања. Зар човек свесно бира срцу да пати?