Сасвим обичан освануо је дан, после ноћи с којом уснуо сам сан, без ње ја пробудих се сасвим сам и љубави из срца коме сад да дам? у јутро без звезде, сузе из очију по лицу језде.   Сасвим обичан дан и једна реч та, објашњава колико је необично бити ја, у овом дану без […]

Када бих могао писати, о чему бих знао снивати, без ове туге у срцу и у души, рукама која снажно их гуши.   Зар где је срећи место, то место и туга посећује често. Туга коју осећам тесно у грудима, не пушта и не пролази ниједним чудима.   Срећа и туга као два друга, крећу

Најлепше у природи постоји место, за човека да ослушкује своје чуло шесто. Најтише је место у природи која слуша, свакој причи њен крај пажљиво саслуша.   Најлепша песма у природи постаје, са њом толико речи не изостаје. У њој свуда живих слика, за песму увек постоји прилика.   Свака песма се због додира Сунца рађа,

  Маслачак жути на трави, ветар разноси, у час прави, у косе јој се плете и уноси.   Крај тебе све нежно цвета, родом плодоноси баштама света, и животом опет све оживљава за нова лета.   Без тебе зима дуга и хладноћа не пролази, са тобом туга на пут, више да се не врати, одлази

Постоји он у свачијој башти, у бојама беле и жуте сјашти, поносно и усправно на трави, стоји један нарцис прави.   Одмах након виси бака, рађа се светлост после мрака, у рани пролећни дан, буди се и оживљава свој сан.   Величанствен, пажње жељан и леп, себе воли за све друге је слеп, дичи се

Ти, ја и сви други они, пођи, пред моја врата позвони и у мој свет дођи.   Ти, ја посвуда на свету, по небу птице у лету. Ти и ја слободу спознамо, чим пре за крила дознамо.   Ти и ја, нико други, ни они, долазиш, чујем звони, Ти и само ти можеш промена бити,

О чему бих да певам могла бити тема, среће без на срцу туге рез, песмо нема.   О чему данас радосни људи снивају, сузе болне капају с неба земљи сливају.   Ко преграђује праведне реке ток, оставља без речи песми на лицу шок.   Лице песме уморног тона глас, говори правди где је да је

Захвланост за топлину Сунца и мир неба свог, дугујем додиру и погледу из ока пролећа тог. Захвлани су дани без хладноће, показује читав свет који буди се из самоће. Захвалан сам што су дошла, у дане унела срећом испуњена сна, однела зиму са којом туга је прошла, пробудила нас и избавила са њеног дна.

Треба живети, осмехом појити дан и кад најслађи није сан.   Треба живети, песмом надјачати зло, шетњом уздрмати земље тло.   Треба живети, не губити наду која ће доћи, победити зло које нестаће и проћи.   Треба живети, тешко је угледати кроз мрак, пронаћи светлост Сунца зрак.   Треба живети, добротом свет испунити, љубављу срца

Људи без морала, за моћ образе дали, из очију светла у мрак пали.   Не пробуђених број, принуђених и немих у борби тој, не чују песму истине пој.   Збуњених пред лажима број, у мраку изгубљених, остављених и не заборављених, светлошћу пробуђених, придружују се борби тој, заједно слушамо песму слободе пој.   Људи, за нас

Пролеће буди овај овде цвет, Буди се из сна читав свет, Лептир потом слеће И нема радости веће! Буди се овај наш свет, Ласта с југа назад долеће, Она зна да стигло је пролеће! Своје јато назад у путу среће, Зар постоје радости у свету веће? Пакују се снегови у вреће, Биће родан виноград године

Заблуде пруже, лажима истину народу служе.   Крваве им руке, не оплакују губитке, краду и ситно броје добитке.   Људскости у њима никад није било, ништа им није на Земљи свето и мило.   За морал не дознају, похлепност у себи једино је што познају.   Негују ружне речи и незнање, истина је црвена и