Треба живети, осмехом појити дан и кад најслађи није сан.   Треба живети, песмом надјачати зло, шетњом уздрмати земље тло.   Треба живети, не губити наду која ће доћи, победити зло које нестаће и проћи.   Треба живети, тешко је угледати кроз мрак, пронаћи светлост Сунца зрак.   Треба живети, добротом свет испунити, љубављу срца […]

Људи без морала, за моћ образе дали, из очију светла у мрак пали.   Не пробуђених број, принуђених и немих у борби тој, не чују песму истине пој.   Збуњених пред лажима број, у мраку изгубљених, остављених и не заборављених, светлошћу пробуђених, придружују се борби тој, заједно слушамо песму слободе пој.   Људи, за нас

Пролеће буди овај овде цвет, Буди се из сна читав свет, Лептир потом слеће И нема радости веће! Буди се овај наш свет, Ласта с југа назад долеће, Она зна да стигло је пролеће! Своје јато назад у путу среће, Зар постоје радости у свету веће? Пакују се снегови у вреће, Биће родан виноград године

Заблуде пруже, лажима истину народу служе.   Крваве им руке, не оплакују губитке, краду и ситно броје добитке.   Људскости у њима никад није било, ништа им није на Земљи свето и мило.   За морал не дознају, похлепност у себи једино је што познају.   Негују ружне речи и незнање, истина је црвена и

Нисам ја за овај свет, мени је свет тамо где је цвет. Све мање је у човека воља, да бори се за времена боља. Нисам ја за овај свет, можда ни за цео век, мени је свет где срцу доброта је лек. Нисам ја за овај свет, овај свет, невероватан, зао и леп, овај свет

  Сунце отапа са мог срца лед, буде се у пролећа, свежине мириса у нови дан.   Ветром ношени су опојни, буде се за живот поновни.   Олиставају и зелене се поља, почиње Март.   Будан сам цвркутом ласта, помилован зраком Сунца по озеблом лицу.   Свануло је јутро и са њим прилика.   Почетак

Снежни су врхови планина, између ових даљина, између нас.   Међу нама стоје планине, не знам им ни име.   Таласи мора при обали су склад, песми без риме, објаснио бих тишину коју осећам тиме.

Уздиже се Месец високо на небу, сакривене не открива тајне. Чувар ведрих је ноћи, целе ноћи сваке поноћи.   За ока сан не дозна, мира тело не спозна. Вреба опасност, светла одлазност.   Зачух звона поворка, без сведока, одлази она.   Ноћно небо тамно, тишином глуво, и светлом слепо. Светлом за истином, путем је слепо.

  Искра, ока мог од погледа твог, искра је душе и срца тог.   Искру не гасе жубори воде у реци, дубоко су скривене тежње у сенци, животи нам кићени најбељи венци.   Волим је у сенци, одраз пије истине у реци.   Наслањамо главе о раме, ћутња проговара гласно, истина очи угледа јасно.  

  Голема је патња, народа једног рода. Зарад похлепе туђе, издаје своје Земље.   Истина продата, другима Земља дата, образ да се продати, изгубљена част никад се не врати.   Големо срце пати, муци издаја слади, Земљи широм јади, неправди срб се инати.   У бој на Земљи тој, отаџбино живот пашће мој. Божура поље

  Хоћу да стигнем лептира, среће на сопственим крилима. Удахнем и застанем у месту, упереног погледа ка небу, не пронађем скровишта звезду. Осетим прашине небеске, не мислим и неће срце о њој. Остављам болне кораке без ње по Земљи тој. Околна не знана места, очима запала из небеса плавих, фали једна звезда од хиљаду палих.

  Косово је крваво поље, земља која тежи опоравку, препороду и да јој буде боље.   Косово је поновно рођење, српска колевка и дете, отимањем дуго му прете.   Косово јунаке рађа, мајка је наша која нас на свет порађа.   Косово манастира нашироко, Немањића завет, Грачанице и Високих Дечана, Српска је земља опевана и