Vrata su se otvorila uz takav tresak, da okačeno zvonce nije ni stiglo da pusti glas. Kroz njih je uleteo nizak čovek, nervoznog i užurbanog pogleda, unevši sa sobom ledeni udar vetra koji je istog momenta po radnji uskovitlao čestice prašine, zamrsio sve konce i zatalasao tkanine uredno naslagane po […]
Celo detinjstvo smo proveli tu u Zemunu, kraj Dunava, musavi, blatnjavi isrećni, često gladni ali ne mari – svi smo bili onako istinski detinje bezbrižni. Svako od nas je postao ono šta je želeo. Katica je kroz svoju životnu plovidbu uspela da dobije mesto učiteljice. Od malih nogu nas je beskrajno davila, ocenjivala i ređala
Vremena su uvek bila teška, neka manje neka više. Upravo iz tog razloga sam često menjala ime, kako su se menjale i prilike. Ali uvek sam bila glavna u kraju! Izvesno vreme svi su me znali po kralju Petru I i nimalo mi nije smetalo biti deo kraljevske porodice i svih etikecija koje kruna
Priča je osvojila treću nagradu na konkursu “Sa kaldrme i sokaka: neispričane priče iz starih srpskih gradova” 2025. godine i štampana je u zbirci grupe autora. Ja zapravo više ni ne znam ko sam, gde sam ni kuda idem. Ne znam više ni odakle sam, a ni gde ću
Priča “Baba Roza” je ušla u uži izbor 2025. godine na konkursu za kratku priču “Sa kaldrme i sokaka: neispričane priče iz starih srpskih gradova” i štampana je u zbirci grupe autora Dvorišta u Zemunu bila su jedan poseban svemir, sudar različitih sudbina i životnih neprilika — siromašna,
Priču sam napisala za konkurs jedne izdavačke kuće koji je imao vrlo specifične uslove. Uz ograničenje broja karaktera, dobili smo 50 nepovezanih rečenica koje smo morali nepromenjene da implementiramo u svoju priču, a da sama priča pritom mora biti zaokružen tekst sa narativnim tokom, tj. da ima visoko književni kvalitet.
Kad se krene putem više naše kuće, goramo u Trskovači, okruženo pokojim poljem i većma šumom, imade jedno omanje jezero. No, da ono nije oduvijek bilo tu saznadoh jedne vječeri uz ognjište nakon žetve. Nekako poslije večere baš namjestih babi Smilji glavu u krilo da me malo bište jer mi
Vele, iz Hercegovine smo potjekli. Bijaše dva brata rođena koji pobjegoše pred nemilim pa stigoše doovde i tu se nastaniše. Zato zaseoku i ime takvo nadjenuše. Jedan od njih bijaše otac mog đeda Živojina, Matom su ga zvali. No, on bijaše počivši davno prije mog rođenja. Moj
U nas je svaki član domačinstva, osim rada na zemlji koji bijaše svima zajednički, imao svoju obavezu, svoje uposlenje. Milenija, majka mi, bavila se kravama i baštom. Strina Milena je bila oko kokošiju i svinja, đed Živojin je bio uposlen oko konja i volova, a stric mi Milovan, pošto desnicu bijaše nesrećom izgubio, više
Naša brda su vazda bila okupana jutarnjom maglom koja bijaše toliko gusta da bi je mogao nožem sjeći. Sama ta magla, toliko mokra i teška, sporo se dizala u hladne dane, a još više joj je pomagala Drina koja je bila tu pod tim našim brdima. U zimske dane koji bijahu odviše kratki,
“Makivije, Makivije, smaknu jednu, smakni dvije, treću ne davi pusti je neka javi.” U nas se podosta rano na put kretalo. Već sa prvim tračkom zore zaprega je bila spremna. Valjalo je dobranih tričetvrt sata da se siđe dolamo Drini na glavni put ka varoši. Najmlađi bijah od stričevića i nije bivalo često da idem
Naše selo ne bejaše baš pravo selo… Mada smo ga selom zvali… Danas bi za nj većem rekli zaseok. Više to bejaše put koji je vodio kroz šumovita brda, pa ukraj puta ponegde neka kuća sa kakvom okućnicom, a ostalo bejahu pašnjaci i šume, pokoje žitno polje i kuruzište. Mi zapravo živjesmo u šumi. Naša
