– Dragane, je l` čuješ ti nešto? – trgla je Vukosava glavu nadesno, spuštajući kašiku u plehani tanjir. – Čujem svoja creva kako krče! – zabrunda on preko stola. No, Vukosava se ne osmehnu na tu njegovu dosetku, nego odjednom ustade i nesigurno pođe ka vratima. Ispred njih
Drinine ruke su podrhtavale, kao i svake nedelje u podne, pod težinom čorbaluka punog domaće supe koja se pušila. Rezanci su, razume se, bili domaći. Od tri jaja. Seckani ručno. Od njih je supa imala još jaču žutu boju i izgledala kao tek istopljeno zlato. Čorbaluk je zauzeo svoje uobičajeno mesto na sredini stola,
Po neravnoj kaldrmi su tekli potoci blatnjave vode pomešane sa otpacima, zaudarajući na trulež. Malobrojni prolaznici su ih preskakali na mestima gde su krivudali, trudeći se da u njima ne opogane svoju obuću. Kiša je padala već treći dan bez ikakve nade da će stati. Teško natovarena zaprega probijala se ulicom, a konji su
Šesti novembar 2018. je bio prvi dan Marijine slobode. To je saznala kada se vratila kući iz prijemne ambulante gde su opet primili Mirka u stanju teške alkoholisanosti. Ušla je unutra, spustila tašnu, izula se i prišla šporetu. Pošto joj je desna ruka bila u gipsu, levom je skuvala
Autorska beleška Ova priča je književna obrada istinite životne priče mog dede Nikole. Događaji, mesta i ljudi opisani su onako kako su sačuvani u porodičnom sećanju, dok su pojedini dijalozi i detalji umetnički prilagođeni radi stilske i prozne celine. Pojmovnik izraza i njihovih prevoda nalaze se na kraju teksta. Priča je posvećena uspomeni na njega
Gradnja Milenijumske kule u Zemunu se završila tog leta gospodnjeg 1896. godine. Na zemunskim ulicama, iščuđavanje i podsmesi koji su pratili ovaj neobičan podvig gotovo su već iščezli. Zablistala je u svom sjaju na vrhu Gardoša. Veliki bakarni orao Turul, raširenih krila gledao je sa njenog vrha ka Beogradu, ugarski prkosno preko ćudljivog Dunava.
– I, Petra, kako je bilo danas u školi? – čučnu Milena, pružajući ruke u zagrljaj. Udahnula je miris njenih lokni. Oko njih deca su trčala u svim pravcima i galamila, a Milena je čučala nepomično u istom položaju. Na ulazu je stajala Katarina, dežurna učiteljica, prateći pogledom svako dete i pravac u kome
Kiša je počela da prska najsitnijim iglicama. Kafana “Kod skele” je bila krcata, kao i obično u to doba. Zvona Nikolajevske crkve oglasiše podne. Ispod nadstrešnice nad vratima su se tiskali oni koji nisu ulazili da troše, već samo čekali prevoz za Crvenku. Mirisi mokre čoje, znoja, belog luka i jeftine rakije dizali su
Kad ih od Nikolajevske crkve, tu iznad “Šarana”, uglačana kamena kaldrma povede uzbrdo prema kuli Sibinjanin Janka, gotovo svi prolaznici zastanu pod jednim prozorom. To je jedan sasvim običan prozor – star, ko zna kada ofarban u belo. Boja mu se već dobro ljuštila i otkrivala ispod nje starije, tamnije
Milijana je gorko jecala, lica zabijenog u dlanove, dok ju je majka mehaničkim pokretima mazila po gustoj crnoj kosi. U sobi su se zraci sunca razlivali po posteljini sa vezom pupoljaka ruže i jastuku još mokrom od suza. Tekle su cele noći po njemu kao prolećne bujice. – Ali majko, zaista je tako
Ivan Dimitrijević je već izvesno vreme primećivao da nešto nije u redu. Isprva je to pripisivao premoru, padu koncentracije, povremenoj neispavanosti, ali vremenom je morao da prizna sebi da je to počelo češće da se dešava, a on je sve veštije smišljao izgovore. Tog jutra pred početak zime je konačno priznao sebi da nešto
Veče pre nego što je stari Tanasije nestao, bilo je isto kao i svako drugo do tada. Posle večere Bradići su ustali od stola, snaja je pokupila tanjire, muški seli pored peći, a baba Dubravka smaknula mrvice sa mušeme u pegavu staračku šaku i spustila ih u platnenu vrećicu polako otresajući ruke da joj
