Mećava ih je udarala u modra lica svojim bičevima. Dah iz usta se u trenu ledio i kao krte igle padao na zaleđeno tlo pod nogama. Milunka i njena unuka su žurile podno brega stiskajući naramke granja za potpalu pre nego što se mrak skroz navuče. Odeća im se od naleta vetra lepila za […]
Zavejalo je do krovova negde oko Svetog Nikole. Vukovi su te godine silazili do samih taraba, ali Vojka se nije plašila vukova. Plašila se tišine koja bi pritisla brvnaru čim bi ugasila luč. Bila je sama već treću nedelju. Muž joj je otišao u šumu u drva i sneg
Kada je spušten u raku, “veseli” Jovan, kako su u ovom kraju govorili za pokojnika, bio je neobično težak. Iako je sanduk bio onaj najprostiji, sirotinjski, sklepan od čamovih otpadaka iz stolareve radionice, a sam Jovan mršav i slabašan čovek, četvorica junoša iz sela su ga jedva nosili i još teže u zemlju
Gvozdenovom proračunatom oku ništa nije moglo da promakne. U ovoj kući ispunjenoj teškim mirisom sveće, tamjana i sveže smrti, on je krišom među ovim prostim ljudima zagledao svaki rever kvalitetnijeg odela. Svaku ruku sa koje je zasijao prsten. Svaki nabor kaputa koji je na grudima, u unutrašnjem džepu krio neobično debelu izbočinu. Nije on
Sećam se njegovog malenog lica. Prvi put kada sam ga ugledala, izneli su ga umotanog u belo platno, toliko malog da su ga dve ruke mogle celog obuhvatiti. Podigli su ga uvis, da podele radost s mekim suncem koje nas je tog dana sve blago milovalo. Kako sam ga samo posmatrala svakog dana! Jutrom
Krupnim šakama, sa noktima isečenim uredno do mesa, Grozda ispljuska svoje lice i vrat ledenom vodom iz lavora, pa se obrisa belim vezenim peškirom hitrim pokretima. Uspravi se i baci pogled na sat, a zatim na svoj lik u okrnjenom ogledalu što je visilo ukrivo na ekseru. Par puta široko otvori
Draginja je zastala pred pragom trošne kuće, a zatim ušla unutra sa teškom mukom. Muka nije bila njena, ali ju je ona osećala kao tvrdi samar na leđima koji joj žulja svaku kost. Po prvi put se iz sela vratila kada je mesec već bio visoko, i znala je da će je to odati.
– … pokućstvo male vrednosti, porodična grobnica i poslednja neisplaćena plata. Od dragocenosti ništa osim jednog džepnog sata na lancu, jedino od veće vrednosti zatečeno u kući pokojnika. – čitao je sudija. Na spomen sata, udovica iskolači oči i prekide sudiju: – Ne, ne, ne! Nikako! Ne prihvatam sat, to nije njegovo,
Vrata su se otvorila uz takav tresak, da okačeno zvonce nije ni stiglo da pusti glas. Kroz njih je uleteo nizak čovek, nervoznog i užurbanog pogleda, unevši sa sobom ledeni udar vetra koji je istog momenta po radnji uskovitlao čestice prašine, zamrsio sve konce i zatalasao tkanine uredno naslagane po
Celo detinjstvo smo proveli tu u Zemunu, kraj Dunava, musavi, blatnjavi isrećni, često gladni ali ne mari – svi smo bili onako istinski detinje bezbrižni. Svako od nas je postao ono šta je želeo. Katica je kroz svoju životnu plovidbu uspela da dobije mesto učiteljice. Od malih nogu nas je beskrajno davila, ocenjivala i ređala
Vremena su uvek bila teška, neka manje neka više. Upravo iz tog razloga sam često menjala ime, kako su se menjale i prilike. Ali uvek sam bila glavna u kraju! Izvesno vreme svi su me znali po kralju Petru I i nimalo mi nije smetalo biti deo kraljevske porodice i svih etikecija koje kruna
Priča je osvojila treću nagradu na konkursu “Sa kaldrme i sokaka: neispričane priče iz starih srpskih gradova” 2025. godine i štampana je u zbirci grupe autora. Ja zapravo više ni ne znam ko sam, gde sam ni kuda idem. Ne znam više ni odakle sam, a ni gde ću
