6:43 opet sam ustala prekasno. Ideja o ranijem ustajanju je ostala samo pusta želja koja će se ostvariti kad počne vrtić. Imam pola sata do 45 minuta dok se klinci ne probude. Za to vreme treba da napišem tekst, otkucam ga i pošaljem. I umesim proju. Oduvek sam se divila svojoj nerealnoj proceni vremena. Nemam […]

Slava je. Mitrovdan. U vazduhu se osecao miris snega. Zurila sam sa spremanjem kako ne bismo kasnili na slavski rucak kod ujne. Tog dana nisam isla u skolu. Od ranog jutra sam znala da biram snalice i gumice za kosu kojima cu vezati i ukrasiti svoju do pola ledja dugu kosu. Mama je znala da

1. poglavlje PROLOG Vetar će nam doneti jutro. Doneće nam dim iz pepeljare, isparenja posle kiše kasnih monologa. Nije da je ishod ustoličio predmet pesme. Nije da smo bolje birali reči koje nećemo izgovoriti. Mogli bismo dati temu ili svetlost. Ko smo mi da budimo. Nema ptica za taj kavez. Bez razloga se dižu spomenici.

Bat koraka konobarice ostavljao je za sobom neočekivano produžen odjek. Izgleda da se sa određenom dozom muke, a opet i primesom poslovno usiljene razdraganosti uspela uz svega nekoliko stepenika koji su, poput spirale, izdvajali udaljeni i zabačeni sprat kafića. Iako se već odavno izgubila iz vidokruga prikrivena uglom stepeništa iznad nas i veštačkom travom dekorativno

Kad mi nedostaješ, ja pomislim na sve ono što imamo. Setim se onog keja, Ade i kamenčića, lešnika u nekom naizgled poznatom gradu. Svih onih rastanaka koji su morali da se dogode, inače ne bismo znali šta je ljubav. Svih onih večeri provedenih negde daleko od ljudi. Uz ulične svetiljke. I samo jednu želju. Još

какво само гнушање гајим према стерилним местима као из каталога икее ни по чему различита и свуд по свету иста места локали с високим плафонима, тобоже различитим намештајем, са 20 точилица пива, огледалима и лошом акустичном музиком где седе исти такви стерилни људи, после својих послова од 9 до 5, у својим полу-опуштено-обученим варијантама, у

Tišina. Nedeljom. Vikendom. Kad hoćemo i poželimo. Ne znam da li da to nazovem begom od stvarnosti ili nekim mojim univerzumom. Dan vrvi od lepote. Leto u jeseni. Oktobar u avgustu. Snovi u danu… Ali… Opet je nekako tišina. Nešto nije to. Negde je nešto zapelo. Osećam. Ne štima. Kao kad želim da udahnem vazduh

Prvo sam prestala da pevam. Onda sam prestala da crtam. Na kraju sam prestala da pišem. Vremenom sam počinjala sve teže i da dišem. Prestala sam da pevam kada sam čula pevače koji su mi zaledili glasne žice. Pored njih bi se čovek potrudio da ne zapeva ni samoglasnik prilikom govora, makar mu to bio

Gospođa Vedrana je još uvek u postelji, iako je letnje jutro već odavno osvojilo njen neveliki stan. U poslednje vreme imala je sve manje volje da ustane. Vrućine i vlažan vazduh oduzimali su joj i onu mrvicu snage preostalu posle loše prospavanih noći. Zurila je neko vreme u tapete uvijene po ivicama, izbledele od sunca

Bilo je oko dva sata posle ponoći. Zaspala sam čvrstim snom. Čekala sam te da se javiš jer sve što sam imala od tog nečeg „našeg” je bilo, čekanje. Ti si se naravno javio ali ja ovog puta nisam čula zvuk moje najdraže poruke. Javio si se znakom pitanja. To radiš već neko vreme. Od dugih

Pod noktima se crnilo skuplja, u prevozu dok se za šipku drži trudeći se da ne izgubi ritam truckavog autobusa i po koji svoj san, gospođa zatvara prozor autobusa laganim pokretom ne znajući da time guši užurbanu mladost koja dišući na škrgama usplahirano kuca sms u kojem unutrašnjim tananim glasom ispisuje reči izvinjenja kako kasni zbog gužve.

Vekoslav je stajao izvan ograđenog dela buvljaka i gledao zgužvane oblake koji su se premišljali da li da se oslobode nepotrebnog tereta. Zbunjeni vetar provlačio se između kartonskih tezgi, preteći da ih obori. Vekoslav je bio u nedoumici: skloniti robu ili sačekati još malo. Dan ionako nije bio berićetan. Oni koji su ovde kupovali nisu