1. poglavlje PRIMITE MOJE SAUČEŠĆE O smeloj odluci jednog pokojnog glumca i njegovom hroničnom bolu u leđima O jednom pokvarenom satu O jednoj sahrani koja preti da pođe po zlu O jednoj udovici koja se drži običaja O mladoj novinarki i nesvakidašnjem novinarskom zadatku O pozorištu koje postaje bioskop za smešne filmove O jednoj izjavi […]
Zabluda vara da smo skovani od zvezda treptavim sjajem iznad užeglog temena. Gladna noć za večnim mrakom Šapuće uspavanku ubicama Boga…. Božić. Stari, Ne pišem ti ja nikakvu poeziju Ja skačem u stomak slobodnim stilom na glavu Da ne bih doskočio s mosta sebi u naručje… Razočaranja su za amatere. Isto mislim i za sahrane,
Došla si u moj život onda kad sam još bio nesvestan njegovih draži. Onda kad nisam znao pisati pošteno, ljupko i konkretno, kad bile su mi bitne lopte, bicikle i trotineti. Došla si onda kad bio sam bezbrižno dete i slomila me na komade, trgajući mi mladost i lepotu detinjstva. Gasila si me popiti pesak
Тог септембра срећа је обасјала лице младе девојке која је хитала на путу ка новом послу. ”Први пут ја у школи, не верујем ”- мислила је у себи. Дедине речи су јој одзвањале у глави да на посао никада не треба каснити. ” Други нека касне, немој ти ”- деда је имао обичај да каже.
Stojim u gostinjskoj sobi tek deset minuta a već se osećam neprijatno. Kamen u obliku ptice na Mininom prstenu samo što mi ne izbije oko, to je prva stvar. Druga, još nelagodnija, jeste činjenica da kada sam poslednji put bila kod njih, Aleksandar i ona su spavali u istom krevetu. Sada, nekoliko godina kasnije, Mina
(fragmenti) U glavi je ležala slika. Široka, prostrana smaragdno-zelena i čista ravnica kojoj se ne nazire kraj. Vetar lagano njiše najistaknutije stabljike udaljenog korova ispod neukaljanog tamnoplavog nebeskog svoda. Topli tonovi klasične muzike pojačavaju inače već zagušljiv letnji dan. Rubovi ćebeta na travi okretno prate pokrete zanjihanog bilja pri blagom strujanju vazduha, zarobljeni na ivicama
Noć je pala tiho na grad. Ulična svetla treperila su neumorno, osvetljavajući prigušenim zracima hod prolaznika. Antonijo beše pošao do Perle. Sitnim koracima kretao se put solitera koji je podsećao na ogroman div. Bio je pomalo pripit, ali, to ga nije sprečavalo da se lagano tetura po trotoaru. Još uvek stabilan, pognute glave nosio je
Glavni lik je ležao na podu vezanih ruku. Drhtao je, suze i znoj su se naizmenično spuštali niz lice. Košulja i pantalone bili su prljave i umazane crvenom tečnošću, mnogo toga se desilo danas. Sa druge strane sobe ključ je ubačen u bravu, vrata su zaškripala. Dve siluete sa šeširima su ušle. Nije reagovao kada
Moja, sada napokon i zvanično bivša devojka, Lana, došla je tokom naše osmogodišnje veze na bizarnu ideju, koju mi je svojim umiljavanjem i ubeđivanjem na kraju i nametnula, tako da smo je suprotno svim pravilima zdravog razuma zaista sproveli u delo. Život sa Lanom je bio donekle zabavan i uzbudljiv, ne mogu to da opovrgnem.
1. poglavlje 4.07.2008. Dolazeći na posao, otprilike hiljadu petstotina pedeseti put, počev od prvog aprila 2004. godine (datum deluje kao šala ali je živa istina), moja inspiracija je pomahnitala. Imam neodoljivu želju da svoje misli zapišem, smatrajući da će možda nekada kasnije biti vredne pomena. Sve je odjednom i sivo i ružičasto kao znak za
Umornih očiju, kroz prozor je gutala prizore prekrivene tamom. Uspavljujuće brujanje autobusa teralo je na dremež, ali san bi je uhvatio samo na par minuta, nakon čega se budila još iscrpljenija. Kraj nje, srećom, niko nije sedeo.
Kažu da teška vremena stvaraju jake ljude, a jaki ljudi dobra vremena. Takođe dobra vremena stvaraju slabe ljude, dok slabi ljudi stvaraju teška vremena – i tako u krug. 1986. godine smo rođeni svi, sva četvorica, upravo u doba nakon Černobiljske katastrofe i godine u kojoj je Halejeva kometa poslednji put preletela preko naše planete.
