Rejmondu Karveru                               „Film je život iz koga su izbačeni                      

Grozničavo se tresla, tražila je nešto čime bi oprala odeću od krvi. Bila je zima a ona je ubijenog supruga ubacila u furunu i kremirala ga. Hladno je, napolju je sneg, niko neće posumnjati… U njoj je jednostavno nešto puklo, više nije mogla da trpi. Već je počeo da je hvata san ali se odjednom

  Mala katolička crkva, na našem delu ostrva, nalazila se na brdašcu iznad kuće u kojoj smo odseli. Zvonik smo mogli da vidimo iz letnje trpezarije, smeštene na popločani trem, odakle smo lako mogli i da se, stazom po kamenjaru popnemo do ulice gde se nalazila crkva, uz seosko groblje, a koji nam je bio i

       Mutno u glavi. Nisam siguran da li uspevam da hodam a da se ne primećuje moja nestabilnost, strah da će neko prepoznati znake pijanstva ili čoveka koji je pre desetak minuta ispušio kratak ali loš džoint izmešan sa nešto viskija a potom i nekoliko piva. A pre toga, lekovi za smirenje, dve jače doze

Odavno papir stoji prazan, ako ovo po čemu pišem i može da se naziva nekakvim papirom. Zato, hoću da ga ispunim, da ne bude više dosadno beo, ali i kad je beo, on je zapravo tmuran, prazan i dosadan, pa i usamljen. Nekako, kad ga gledam takvog, imam utisak da bi i on svašta da

I walked…..i walked and walked.  It’s an endless path, full of dust and dirt. A wheat field is all around me, i can’t see the end of it. I have been walking for a while now, i don’t remember when i started, i don’t remember anything. I feel like i been walking for ages now,

Mračna i duboka noć upija spoljašne zvukove polubudnog sveta i ne pita ništa. Bez glupih pitanja o tome zašto smo ona i ja dočekali još jedno svitanje u ne tako privlačnom i vedrom izdanju. Ona je uvek tu, a i ti..  – Jesi li tu? Popričao bih malo sa tobom, o nečemu važnom. –  Ti

Proglašavam Totalni Rat Svetom, Bogu i Ljubavi.To trojstvo nazivam sakralizam. Njihovu vladavinu nazivam apsolutnim terorizmom, bespoštednim i neprekidnim masakrom protivŽivota, a njihovo carstvo zovem Režim Groba. Zahvaljujući lažima kojima se koriste, uz pomoć obmana i manipulacija, poklanjanja smisla i oprosta, osećaja pripadanja i iluzija, a ponekad čak i halucinacija, kako i zašto živeti. Oni su

Tišina kida sve prisutne u prostoriji ovoj A nikada više svijet ne može da bude isti U susretu nekoj novoj praskavoj zori I dalje glasovi se čuju negdje daleko A samo pitanje vremena za ovog svijeta Jeste gdje danas ćemo da živimo A smisao života je da budemo srećni Svaki dan razloga za to imamo

Po prvi put  video je kako izgleda njegov grad u trenutku kada ga obgrli tama, a hladan vetar je jedino što dopire do tela i zavlači se, čini se, do kostiju. Koračao je poznaitm ulicama. Uprkos tome, sve mu je izgledalo nepoznato i novo. Po ko zna koji put pogledao je svog saputnika. Pogledao ga