Никад нисмо сазнали како су нас разбили, метеорe неправде на главу нам рушише И ето освануло је дана кад опет порушише зидине и зграде па опет ставише човечанство у заграде. Jедном за свагда поставише тачку супериорност носи значку а лисице боле и пре него заките руку. Животариш јер си можда промашио струку. тако […]
Fališ mi. I više nego što misliš. Nedostaje mi ono višesatno dopisivanje s tobom, sve one poruke koje smo danonoćno razmenjivali. Sve to je puklo za jako kratko vreme, sve u šta smo verovali i polagali nade. Smejem se dok se sećam svega onoga što smo imali a plačem se dok zamišljam sve ono što
Марија, како у дебело ухо забости нежну реч, да чују они под земљом? Годину дана нисам чуо звук звона, телефон није звонио две дуге зиме. Мама, твог сина нешто дивно боли. Мама, запаљено му је срце и вене – али у овом животу није тешко мрети.
Залазиш у мисли ти, Живиш и из њих не излазиш. Једним се назива исток далеки И Сунца сјај, по јутру, тај се зна. Далеко у том стању на јави, Ноћ те узима на западу И моје је тело ујутру у потпуном распаду. Сан је осмишљени простор И када заврши се дан и падне ноћ, Једино
Ratno vreme je osvanulo, neprijateljstvo je nastupilo. Vojnik koji ne pripada ovom narodu svoje srce predao je maloj zvezdi. Zvezda koja brani svoju domovinu progutala je ponos u srce pustila zalutalog vojnika. Izmir je izgoreo rodila se Smirna. Grk je zavoleo Izmir, nudeći mu spas. Turkinja se izgubila u Smirni i prihvatila ključeve spasa.
Ja ću biti groblje sahranjenih želja Sama sam uzela lopatu u ruke Neću na tebe da čekam Nije meni problem da napunim uši pesmom Nek želje vrište i zapomažu Pomoći im nema Nisi želeo da ih vidiš Problem mi je da pronađem mesta u sebi Mesta na kojima ih nikada tražiti neću I
На углу парка стоји једно здање, О каквом ли је реч нисам имао сазнање. Окружена зграда шумом испод крошњи хлада, Не чини се таква да је од камена млада. Са много непажње човеков живот прође, Неким местима никада не дође, А посебном месту када дође кући не жели да пође. Унутар се крије кафе
Spuštaju se jesenje magle I od njih ne vidiš Da odlazim polako Evo kofer pakujem Sita sam svega i ničega Spuštaju se jesenje magle I od njih ne vidiš Da odlazim polako Sa njima i moje ruke padaju Utrnule su raširene Čekajući da ih stegneš u zagrljaj Odlazim ti Aleksa Ne radujem se
Били смо синоћ заједно, а већ сам успео да те сменимНисам стидљив да се зацрвенимНећеш ту често бити мало ме то чини леденимУ касним сатима за твојим уснама жедним Но то признати ти нећуИ све што мислим да требаш да знаш ја теби рећи ћуТако је како јеВолео бих кад бих могао искрено да кажем
Преко на другој страни, Испред огледала, Одрази црта лица су уткани. Преко страна пуна чуда другог света, Одлазиш иза огледала, Губиш минђушу на поду отпалу са увета. Нестајеш необјашњивим чудима, Остајем сам окружен различитим људима. Без тебе, Трагам за твојим ликом сваком приликом, Недостижан стојим пред њеном сликом. Безуспешно очима и слепо, Не проналазим ништа
1. Želim postati leptir Σinoć sam razmišljao o leptirima. Ceo dan je prošao maštajući o njihovim nebeskim krilima posutim čudotvornim šarama vanzemaljskih boja pomešanih sa čežnjom mladosti kakvu saam imao pre pola decenije. Ta moja misao o leptirima podstakla me je da odletim negde daleko iz ove proklete Srbije koja mi
Обећао сам ти нешто, држим своју речУвек имам нешто додатно ти рећ’Да не буде превише прелепоНека буде да само бих се са тобом шет’o Ако ти то не буде сметалоИ планове ти ометалоДраг ми је сваки наш сусртет и радујем му се опетНекако мислим да сам са тобом проклет Мојих финих 50 кажу пази шта
