Noći besane Kao pokolj Na polju bez strašila Oh traju dugo Traže prepuštanje POVERENJE A šta je poverenje? Ovaj ambis između dva nepostojanja Zar da se žalim na ovo svoje malo postojanje Kada je jedan korak do nestanka i prestanka Čini mi se da sam celina Da sam cela i spokojna Kažu nikad nisam I

Zaprosiću te s jednim Prstenom Saturnovim Dok stojiš preda mnom Obasjana mjesečinom. Nije čudo što se Venera Ta ružičasto-vrela sfera rotira unazad kroz suze Kad joj svu ljepotu ti uze.   Jupiter, otac svih planeta Gospodar neba i kometa Pred tobom dok silan stoji Tvoje gordosti se boji.   A Mars, drevni Bog rata Sa

Kad sjećanja kucaju, vrata zaključam I dišem tiho, neprimjetno. To kuckanje koje mirno slušam Probudi u meni sve ono sjetno.   I premda se poželim od njih skriti, Pa stanem iza zatvorenih vrata, Tapkanje to ne da mi spiti Kao kazaljka starog, drvenog sata.   Kad sjećanja kucaju, u snove bježim. Tamo me ne čeka

Kao kada gledam mesec kroz čašu punu sangrije voćke plutaju i daju slatkoću opojnom ukusu vina. Zemlja je mekana najslađa je tu na tom mestu odakle se uzdiže topao kamen usijan još od današnje vrućine.   Tonovi neke pesme čuju se u daljini i smeh i galama sa svih meridijana.   Gledam vas svi ste

Prognoza za danas:Celodnevna dremka sa mestimičnim napadima besmisla života.

ne osećam te ne osećam da je ovo moj grad i put ova zgrada me ne udiše prostor me ne inspiriše zvuci su tupi i hladni ne dodiruje mi se ne šeta biram divljinu kao jedino trag do duše otišla bih ali se bojim da bih izgubila i one boje koje sam teško stekla svete

Ne postojim van sebe u tami gospodarim nemir je moj početak a dubine voda kraj ako sam u jednom trenu pepeo znaj da je to samo iluzija oko je lako prevariti ne zovi me imenima jer nećeš pronaći prave reči da skupiš suštinu u šake   ti i ja smo tajna   intimni šapati kriju

Bio je to avgust mesec od vrelog letnjeg dana su nam se lepile stvari za telo žuljevi od hodanja neprestano su podsećali na pređene kilometre gradom gubili smo se po ulicama Madrida negde zastali da slušamo ulične svirače mada je galama turista bila mnogo jača ukrali smo razglednice, mapu grada i magnete kikotali se toj

Napisaću ti pismo U kom ću ti priznati sve Da si za mene pesma Nadahnuće Polet Cilj Ali neću ga poslati Jer i kada sve trenutke  Skupim u šake Ne ostaje ništa Za čime čeznem.

Dan kada je lakše biti zumbul nego čovek, pa celu sobu ispuniš srećom. Dan kada je lakše biti prašina, pa te obrišu i premeste na drugo mesto. Dan kada je lakše biti jež, pa samo ubodeš onog ko te dira. Dan kada je lakše biti reka, pa si nezaustavljiv. Dan kada je lakše biti ptica,