ponekad mislimda mi te je život dao slučajnoa onda se sjetimkako si me držalakao da ti je svemir pobjegao iz rukupa si ga morala uhvatiti prije nego padne ti si svemir i nikad ti nisam rekaoda te vidimne onu umornune onu sa migrenom ni onu što šutinego onu koja svaki danpokupi sitne komade sebekako bi […]
Besno zevam na beogradske noći! U toj tmini slap taštine pokriva mi lice kao veo mladoj koja bi u dubini duše rekla “ne”. Režim na zvukove automobila i mislim kako nepropisno voze jer su besni zbog toga što im semafor nije osvetlio zeleno. Sudija je možda svirao kraj veselju i piću, možda ostaju besni ulasci
Možda ću biti bliska, pa udaljiti se. Možda ću odlaziti i vraćati se. Možda ću reći da prezirem te i spaliti sve naše mostove. Možda ću raditi sve samo da oteram te. Možda se neću obazirati na tvoje reči, ni postupke, niti dozvoliti da saznaš kakve tame prekrile su me. Možda ti neću dati da
Ti mi značiš sve Kada noć padne tiho kao san, da li i tada osećaš moj poziv. Ili bledim u tvojim snovima, zaboravljen, izgubljen u tišini ? Nekada sam bio tvoja sigurna luka, tvoj oslonac u olujama života, sada se gubim u vodama vremena, ali sećaj se, i dalje sam tvoj. Kroz
Daljine, zamišljene blizine. Maštaš, nisi sama. Ipak, odjek svog glasa čuješ svakog dana. Daljine, kilometri i krivine do srca koje voliš. Iznova se boriš da kilometre nekako ne brojiš. Daljine, i sve te brine. Kako je tamo negde, njima bez tebe. Dal’ im nedostaješ ili bleda slika postaješ. Daljine, preklinjem vas- Postanine
Мог света више нема. Како је он био млад. У овим јарким бојама, сав у бојама… Ово је моја палата. Живела сам међу овим ходницима. Сваком камену знам место и смисао, свакој боји и фресци. Овде је све рађено по налогу богова. Добро је што сам обукла црну хаљину, као да сам знала да ћу
Jedni dolaze, drugi odlaze na peronu moje sreće. Samo sam ja, samo sam ja čovek koji nigde neće. Ako me sretneš, moja draga, produži dalje ti, jer ja sam ostavljen, ja sam ostavljen na peronu ljubavi, na peronu moje sreće, tamo gde si nekad bila ti. Sad sam samo ja, samo ja i uspomena naše
Дошао сам да обиђем мајку, ветар је донео лишће у њено двориште и киша на њен праг нанела земљу црвеницу, Ана. Некад помислим: ако довољно дуго ћутим поред њеног имена на мермеру, она ће ме упитати јесам ли доручковао. Некада помислим: ако је одавно ништа више не боли како то да сваки пут
Kada noću ne mogu da zaspimi kad mi pred očima ceo život seva,molim se Bogu, a čini mi seda ga u poslednje vreme pored mene nema. Pitam se gde sam to pogrešio i kako dalje sada?Godine sve brže prolaze,umesto da napred idem,ja unazad padam. Sustižu me neki stari dugoviza koje i ne znam,oko mene sve
Prosla je još jedna hladna zima. Grad se napokon raščistio od prevelikog dima. U srcu još uvek jedna hladna zima boravi. Da se nikad ne zaboravi, kako smo se beskrajno voleli. Sneg je neprekidno padao u noći kad osećaj topline u nama je zavladao. Ljubav nije marila za hladnoću. Slavila je sto
Danima i noćima su same reči mojih misli iz teške glave, misli tudje sreće, moje tame, jedne misli daleke, nebom plave. Ja ih drugima delim, tako ih uselim, jedino kako dušom samo umem kroz stihove svoje pesme velim sve ono što usuditi se smem. Na dnu duše nemir za sobom ostave kad na
Nebo bez zvezda, sivo, uvijeno tmurna najezda hladnoće kojom je zavijeno. Sve je sneg, belo bez jasnog i vidljivog puta. Odavno cvece, lisce je uvelo, duša moja bez proleca luta. Ne volim duge dane ove sve jednolične i u krug, ledeni, a krik duse daleki je, topao jug. Nema glasa da ga dozove
