Volim te više nego što reči mogu reći. Volim te, jer tvoja ljubav je kamen temeljac mog bića. Volim te ti si moj oslonac, moje more ljubavi, sve što u mom srcu vene. Volim te, nedostaješ mi kao da sam bez daha. Volim te, draga ženo, izvoru mog blaženstva. Volim te,ljubav prema tebi raste iz […]

Srce zaljubljeno nespremno za ljubav je bilo, sad sam kao lutka, bol mi ne dotiče dušu. Sećanje na to veče, u mom srcu živi, osećanja su kao okean u koji tonem duboko.   U tvoje oči gledam prekriva ih kosa tvoja nežna, zašto skrivaš pogled, neka ljubav priča. Lice tvoje blista kao svetlost sunca, osmeh

Da ti mladi neznanče znaš samo Koliko je teško s emocijom izaći na kraj U ovom dobu, gde ljudi siti nisu. Gde svaka sena tuđa Nema života, nit svog mira. Gde vreme nije vreme slobode, Već ropstva i moći. Stvaranje svetinje mi je uvek od ruke išlo Čvor po čvor, i uvezem ja nju u

Београд – дивни град који на две реке лежи Припаде Високом Стефану, Вазалу угарског краља, Да од њега начини престоницу Намучене земље Србске. Политичке невоље и ратне недаће Спријатељише једнога краља са вазалом Који је рано остао без оца. У знак поштовања и оданости, На тврђави равнога Будима, Краљ дарова вазалу једно здање, Да у

Kad je Svarog hodao nad bezdanom, Plakao je, Jer oko njega beše samo tama, Prostor ispunjen samo bolnom tišinom. Tada jepesmom prekinuo ćutanje, Znao je, Da svet može živeti samo u njemu, Da muke uvek prate rađanje. Onda je pevao sve tiše i tiše, I zaspao, A gledajući bezdan poslednji put, Odlučno prošaputao „Nikad više“.

Neposredno kao muzika ulazim u san.   Pri buđenju u džepovima nalazim zgužvana sećanja.   Snovi mi stoje zaključani u mraku.   Virenje kroz ključaonicu ne otkriva akt duše.   Mi smo voajeri sopstvenih snova.

Trebaju mi lanci, Umotani u moje vene, Kako ne bih mogao da ih pokidam. Trebaju mi lanci, Ojačani trnjem, Tako da stalno sveže rane, Svedoče da ih idalje nosim, Trebaju mi lanci, Što sami zovu svoje sužnje. Zovu na doživotno ropstvo, Ropstvo kome se hvalospevi pevaju. Trebaju mi lanci, Retki, neobični lanci, Što ruke i

I Budim se, I želim ponovo da legnem. Plašim se voje senke, I onoga što sam postao, Što sam mogao da postanem. Ustajem,Ali kiša nastavlja da lije Plašim se svoje ruke, Onoga što je juče bilo, A i onoga što nije. Gledam, I čudim se svom bledom liku. Nema sumnje, to su moje oči. Zar

Miris trave i prolećne kiše, Ko’ iz sna neko prohladno jutro, Ispred kuće što ne stoji više, U životu onom ili ovom, U sećanju ili viziji, U vremenu starom ili novom. Jesam li opet u rodnom kraju? Zar je neko podigao staru kuću, Ili sam umro i noćio u raju?   Ko to u kući

Tupa bol u glavi Mučnina u stomaku Iluzije kvari Kakav sam bio i kuda idem U šta sam se pretvorio, kako ginem Za tračak nade i veru u ovozemljsko spasenje, noćne dihotomije, Burbona ispunjenje do poslednje kapi, do krajnjeg olakšanja i još jače mučnine nakon jutarnjeg razočaranja. Pesme pišem jer mi je tako lakše, tada

Skupljamo ih usput. Sagnemo se, uzmemo ih k‘o palu voćku.   One stare, okrnjene, uprljane. Sasvim nove, još blistaju i mirišu na dobru robu. Neke male. Sad nezgrapne, teške. Nekad brze. Ove spore, što se uvek vraćaju. Bockave, ispijene, uvezene, golicave, nedorasle…   Ćutimo a one se množe. Nosimo, džak se puni. Jednu, dve bacamo

Spustila se tama, hladna i gusta, A nebo oblačno kao da nešto sluti, I noć je tiha, jeziva i pusta. Straža tiho korača i sumorno ćuti. Katkad vetar prostruji kroz ulicu mračnu, I jezom slomi mir usnulog grada, I često stvori huku, naglu i strašnu, Ko’ bolni jauk duše koja strada. Car u tišini sedi