I kiše su prestaleZima počinjeRuke su suveDuše razboleleHladan vazduh grize plućaNe pomaze šalNi pica vruća A meneNeki osećaj toplineTeraDa mislim na tebeZbog tebePuna mi jedra Svaki korakSvaki tiši šapatKa tebi vučeSamo želimKad dodjemDa si kod kuće

Nemoj me zaboraviti Ni kada odem zaboravu Nek od mene Bar mrve neke ostanu U svima vama I kada odem Sećanja nek žive Dok god vam srca kucaju Pluća pumpaju Duše vam mirne Nemoj me zaboraviti Ni kad dodju dani sivi Sunca ne bude Mora se isuše Samo Ne zaboravi mene Nek me u tebi

I kad sve prodjeKad vozoviPrestanu kliziti niz šineNebo prestaneDodirivati zemljuNoć prektivati dan Kad juče budeManje bitno nego sutra Kad ljudiPrestanu biti sve sem čovekaPsi počnu voleti mačkeBiblioteke zamene bolnice Sve se nešto zameni,obrne,okreneI kad sve prodje samoOstaniNe menjaj ni sebe ni meneBudi ti Budi tu

Vidim livade i poljanePune trave i pticaSvako ima svoj ukrasSve ozarena licaKad sunce graneU rano prolećeI ptica dolećeNa tek pupoljaste graneSve je živoSvi izlaze iz zimskog snaSve se budiMirisi opijaju ljudeSvežine reka i mora Upotpunjuju dušeVreme je za bašte kafićaTople kafe i hladne limunade

Na Vrbanja mostu sedam dana su ležali, leševi. Mrtvi. Jedno pored drugog, njezina ruka na njegovom srcu. Drugi su prolazili, gledali, šutjeli. Tek bi se koji zalutali golub sa Baščaršije sažalio nad njima, zapjevao odu žalosnu, pustio izmet. I dalje su odzvanjali ispaljeni metci, čuli njihovi krici, smijeh vojnika. Vojnika koji su, samo, činili svoju

noćas, negde oko pola jedan šaku šarenih pilula u jednom potezu progutao sam ne bih li zaboravio tvoj lik porcelanske lutke oči plave kao duboki okean   noćas, negde oko pola dva bocu francuskog šardonea u dva poteza popio sam ne bih li pripomogao šarenom koktelu da zamuti tvoj lik dovoljno da ga više ne

Jednog dana, možda u sredu, ili četvrtak, Otključaćeš vrata malog stana,Bacićeš torbu na pod zajedno sa Socijalnim osmehomI ona će jako tresnuti o parket – Puna je sitnih priča ljudi,Priča koje si danas sakupio, Ili onih koje su tu već neko vreme.Ta torba ti je slomila rame.Jednog dana, možda u sredu, ili četvrtak, Zalupićeš vrata malog stana Time zatvorivši sebeZajedno sa

  Napisao je jedared iz šale Hemingvej najkraću priču na svetu velike tuge a tek je stih jedan ,,Na prodaju. Cipelice za bebu. Nenošene.” šest reči   a koliko je cipelica nenošenih u blatu koliko cipelica raznosi granata a ne piščev barmen uklanjajući ispisanu salvetu sa šanka premeštajući je u istoriju   koliko malih nogu

Moja ulica nosi nadgrobnu ploču boje avgustovskog neba Oblika kofera za prekookeanska putovanja Ime izumitelja utisnuto je u dva reda Jedan ispod drugog Danas nema nekih slova Vetar ih je u zalogajima obrisao Pa deluje na pogled kao štamparska greška Tu je nekada cvetala i blagorodna kajsija sa bodljikovom žicom oko struka Za koju je

On tebe sanjaČula sam ga više putaU snu kako izgovara tvoje imeBunca nešto NeNe zaboravi me Kažem ti iskrenoNe preuveličavam ADobro sadSanjao me je i tadKad sam ga čekala satima da odgovori na porukuIli kad se vraćao u 5 ujutru prljave košulje Sanjao me je i noć preDa sam ga ostavilaAli to nije bio sanSamo

tekla si kroz mojevenekao krvbila si mojpotok zivotamoja crvena rekabila si mojglasljubavibila si moje okobila si moje nebobila si moj spasbila si jai ja sam bio tibili smo jednoa sada vise nismoniti cemo bitizasto?tvoj miris vise ne osecamtvoje lepote nemadobila si krilai odletelatako tako visokodostigla do zvezdaa ja do tebene mogu da stignemnemam snagejer si

potrazi memozda me i nadjesnegdegde nije sve istou drugoj dimenzijinegde gde nema ljudiostalih ljudigde smo samo nas dvojekao adam i evau rajuali rajbez greharaj koji ce sa tobom trajati vecnooprosti moj greh