Želim da te zagrlim i poljubim, da nestanemo iz ovog surovog sveta. Neka se tvoja duša prepusti meni svim svojim  bićem. Prepusti se,približi mi se, i neka samo naša ljubav postoji. Tek kada  se prepustiš, pribiješ se uz mene, poljubiš me nežno kako samo ti znaš, videćeš da je moje srce  tvoje sklonište.

Још једног дана, осећам се као да заувек корачам. Зар не постоји месечина тамо негде? Само те чујем у удаљеним ехоима, гледам у небо и осећам се као да ми се ближи крај.   Још једног дана, и још увек се присећам. Отишла си а као да си ту, само те чујем у удаљеним ехоима,

Толико је видела Испод дрвета, испод крошње, уживања у поветарцу. Ту је увек била, са паром, богатим и сиротим, који љубав започиње. Ту је увек слушала, поред улице, поред фењера, врисак и жар како горе. Ту је увек стајала, иза куће, иза ограде, пркосила свима и свакоме. Ту је увек чекала птице да одлете, камин

Било једне зиме пуне сете и сетих се судбе проклете. Где се среће и радости људи сетише једне даме из града, једне даме најлепше. Њену доброту и њену љупку душу сви заволише, a ja заволех највише.   Сваки корак одмерен и сваки покрет беше савршен. Смеха и песме њено присуство призваше. О какве завиди беше

Grof Monte Kristo, nakon sto godina samoće, nađe se na putu… A tamo braća Karamazovi i Ana Karenjina, čekajući Godoa, stoje na čarobnom bregu. Posmatraju idiota koji rukama svojim pokušava da dohvati sunce i viče: Hiljadu sunaca! hiljadu sunaca! hiljadu sunaca! Nije to predeo slikan čajem, Tu nema ruže malog princa, Gospođica tu ne traži

Željan tvoje ljubavi čeznja si u srcu mom, tvoj osmeh mi je svetlost, tvoj dodir kao san, u očima tvojim svetlost beskrajna sja, bez tebe više ni trena ne mogu ja. Korak tvoj donosi radost u mom svetu, tvoj glas mi je pesma, nežna i tiha. Ispunjena su moja jutra tvojom lepotom, s tobom, draga,

Načinio sam je od blata Nakon 34 uzastopnih aprila Dar božanstvu samoće Zbog odbačenih zagrljaja I punih ruku praznina Od retkih pahulja na šalu slažući vetar na vetar dahom u jedan po receptu sazvežđa Bez plana i građevinske dozvole Za dom u tuđini A onda sam joj darivao i moja krila Da preleti beskraj I

Na kraju sveta je jedno drvo. Visoko je i kraj mu se ne vidi. Pod njim zastane svako pre nego što ode. Da se odmori i ostavi šta ima da ostavi. Zato nam se čini da ne ostaje ništa. Naspram visokog drveta sve je zanemarljivo malo.

Semafori plešu na vetru uz sopstveni lajtšou. Nebo žmuri, navuklo je oblake preko glave, pravi se da spava. Siluete se voze izvršavajući algoritme, ulice im pridržavaju stvarnost. Sobni fotoni sa prozora zgrada teži su od tv melodrama. Dan pritiska kao puna bešika, iako je već isprazan. Frejm po frejm, unapred zaboravljeni klip prolazi pred očima.

Ako bi mogao da budeš barem malo živ, kada umreš, tek toliko malo, da bi plakati mogao, kada umreš, da li bi zaplakao za sobom, kada umreš?

Stavljam te na ranu Da me zaceliš Da zarastem Kad prisloniš usne Da mi poljubiš Razderotinu na laktu Ja gušter postajem I dobijam sposobnost Regeneracije Izrašće mi novi rep I novo srce Kožu ljubiš Kožu menjam Tu gde tišti Tu gde boli Gde su boli

Milane, ruku ispruži Trešanja zrelih puna mi šaka Pa se pod trešnjom tu opruži I igrajmo se sve do mraka   Odmahuješ glavom, vremena nemaš Tebi se fudbal igra i gleda Pripazi samo da loptu ne progutaš Vidi koliki stomak ima moj deda   On je loptu progut’o jednom Al im’o je samo jedan zub