Grof Monte Kristo, nakon sto godina samoće, nađe se na putu… A tamo braća Karamazovi i Ana Karenjina, čekajući Godoa, stoje na čarobnom bregu. Posmatraju idiota koji rukama svojim pokušava da dohvati sunce i viče: Hiljadu sunaca! hiljadu sunaca! hiljadu sunaca! Nije to predeo slikan čajem, Tu nema ruže malog princa, Gospođica tu ne traži […]

Željan tvoje ljubavi čeznja si u srcu mom, tvoj osmeh mi je svetlost, tvoj dodir kao san, u očima tvojim svetlost beskrajna sja, bez tebe više ni trena ne mogu ja. Korak tvoj donosi radost u mom svetu, tvoj glas mi je pesma, nežna i tiha. Ispunjena su moja jutra tvojom lepotom, s tobom, draga,

Načinio sam je od blata Nakon 34 uzastopnih aprila Dar božanstvu samoće Zbog odbačenih zagrljaja I punih ruku praznina Od retkih pahulja na šalu slažući vetar na vetar dahom u jedan po receptu sazvežđa Bez plana i građevinske dozvole Za dom u tuđini A onda sam joj darivao i moja krila Da preleti beskraj I

Na kraju sveta je jedno drvo. Visoko je i kraj mu se ne vidi. Pod njim zastane svako pre nego što ode. Da se odmori i ostavi šta ima da ostavi. Zato nam se čini da ne ostaje ništa. Naspram visokog drveta sve je zanemarljivo malo.

Semafori plešu na vetru uz sopstveni lajtšou. Nebo žmuri, navuklo je oblake preko glave, pravi se da spava. Siluete se voze izvršavajući algoritme, ulice im pridržavaju stvarnost. Sobni fotoni sa prozora zgrada teži su od tv melodrama. Dan pritiska kao puna bešika, iako je već isprazan. Frejm po frejm, unapred zaboravljeni klip prolazi pred očima.

Ako bi mogao da budeš barem malo živ, kada umreš, tek toliko malo, da bi plakati mogao, kada umreš, da li bi zaplakao za sobom, kada umreš?

Stavljam te na ranu Da me zaceliš Da zarastem Kad prisloniš usne Da mi poljubiš Razderotinu na laktu Ja gušter postajem I dobijam sposobnost Regeneracije Izrašće mi novi rep I novo srce Kožu ljubiš Kožu menjam Tu gde tišti Tu gde boli Gde su boli

Milane, ruku ispruži Trešanja zrelih puna mi šaka Pa se pod trešnjom tu opruži I igrajmo se sve do mraka   Odmahuješ glavom, vremena nemaš Tebi se fudbal igra i gleda Pripazi samo da loptu ne progutaš Vidi koliki stomak ima moj deda   On je loptu progut’o jednom Al im’o je samo jedan zub

Ne gledaj me tako, poljubi me. Znam da sam ti čudna. Večeras nisam razigrano mače Niti mudra sova što zna odgovor Na svako tvoje pitanje. Večeras, ja sam samo izgubljeno dete koje ništa ne shvata. Ovaj svet je prepun mračnih tajni ne daj mi da u njihovu utrobu potonem Pusti me da se igram u

Možda samo večeras razgovor, nije boleo jer sam ga vodila s tobom i bio je miljama daleko od onih, što traju čitav sat i po dok izgovaramo hiljadu i jednu reč koju ćemo zaboraviti, nakon što prekinemo poziv. Znaš, da ne volim pozive koji traju satima i da uvek biram reči i poruke koji stanu

Kad prošlost zategne konopac I stegne srce u grudima I kad misao ustukne Pred iskrivljenom slikom svemira Koju kreira strah Nemoj da brineš za mene Prosto nemoj Reci mi da sve biće dobro Na kraju Zagrli me tako Da osetim kako kulja Topla svetlost Između ponora naših grudi Stisni me čvrsto Svojom snagom me usadi

pokušavam da te izvučem iz prstiju na papir zbunjeni znakovi pitanja sapliću se o tri tačke slova sležu ramenima, ništa im nije jasno osim da želim da ti zaspim na ključnoj kosti raspem se po tebi kao supernova znaš da umiranje vredi samo kada ostavimo trag jer na kraju svakako ne ostane ništa