Ne gledaj me tako, poljubi me. Znam da sam ti čudna. Večeras nisam razigrano mače Niti mudra sova što zna odgovor Na svako tvoje pitanje. Večeras, ja sam samo izgubljeno dete koje ništa ne shvata. Ovaj svet je prepun mračnih tajni ne daj mi da u njihovu utrobu potonem Pusti me da se igram u […]
Možda samo večeras razgovor, nije boleo jer sam ga vodila s tobom i bio je miljama daleko od onih, što traju čitav sat i po dok izgovaramo hiljadu i jednu reč koju ćemo zaboraviti, nakon što prekinemo poziv. Znaš, da ne volim pozive koji traju satima i da uvek biram reči i poruke koji stanu
Kad prošlost zategne konopac I stegne srce u grudima I kad misao ustukne Pred iskrivljenom slikom svemira Koju kreira strah Nemoj da brineš za mene Prosto nemoj Reci mi da sve biće dobro Na kraju Zagrli me tako Da osetim kako kulja Topla svetlost Između ponora naših grudi Stisni me čvrsto Svojom snagom me usadi
pokušavam da te izvučem iz prstiju na papir zbunjeni znakovi pitanja sapliću se o tri tačke slova sležu ramenima, ništa im nije jasno osim da želim da ti zaspim na ključnoj kosti raspem se po tebi kao supernova znaš da umiranje vredi samo kada ostavimo trag jer na kraju svakako ne ostane ništa
najgore mi je kad moram da se pravim kul nisam jebeno kul sviđaš mi se dođi da se tucamo i svađamo oko smisla života nisam nimalo kul mislim na tebe kad ne treba zamišljam nas na putovanjima & venčanjima u zajedničkom stanu na šanku na krevetu na plafonu smišljam imena za našu decu nakon 2
Ono što se preliva iz dana u dan i neosetno roni zube jer te tera da stiskaš vilicu u momentu dok se kap znoja sliva direktno niz kičmeni stub. Ono što se provlači iz dana u dan u stalno novom izdanju, nije neka naročita mudrost već sitne misli koje teraju na vapaj ali bez želje
Čitavo se more slilo u nebo Ulilo u potok i oteklo reci smenila se sva godišnja doba Kad se izribala iskrzana linija života Ispruženog dlana prosjaka sa ćoška psi mu razneli čerge kartonsku kasu fijuk sutradan Sad perači izbeljuju natpis -Sitno za hleb gospodo Umirem gladan
nauči me kako da se smijem neka tečaj ne bude preskup neka ne bude predug u godinama sam kad nemam živaca čak ni za šoping umaraju me neonska svjetla neonski prolaznici neonski jezici: dobar dan, kako si moja je ljubomora postala dvonožna, pretila, sve mi više nalikuje, a suosjećanje artistrično svako malo traži tablete protiv
Ti si moj neostvareni san, ne mogu bez tebe više ni dan. Pruži mi nadu u bolje sutra vrati mi želju za nova jutra. Tvoja ruka je most ka boljem svetu, gde želje naše slobodno lete, pruži mi svoju nadu, i zajedno ćemo koračati kroz snove. Povedi me, draga, gde god hoćeš, u snovima, stvarnosti,
Treba nam da ostanemo ono što jesmo ti meni, i ja tebi, da možemo jednom sve to prepričavati imenima koje smo birali, u putu za Dubrovnik. Treba nam kafa svakog dana posle četiri, grafit na zidu Nedostaješ mi, kasetofon u praznoj sobi i boca vina, da lakše dočekamo jutro. Treba nam onaj put u Peru
Vreme će pregristi danas u zalogaj i progutati u juče. čim krene da vari smučiće mu se u želucu koliko je nezdravih možda će se i otrovati Jer sebi ste izašli na nos. žderući se iznutra do skeleta pojedinačno I međusobno S verom da ste krupni komad za večnost Unatoč samo Presni ulov za juriše
