Dok smo gurali autobus, kome je proklizala lamela, sedamsto, osamsto metara uz blagu uzbrdicu, žene i deca išli su pored nas. Brzo smo se oznojili i počeli glasno da psujemo mada me je osećaj montipajtonovskog absurda prilično zabavljao. Već sam zamišljao kako ću da prepričavam ovo guranje, kao jednom-u-životu anegdotu, praveći se važan, što se […]
Ima tih praznina koje mi ispune grudi Pa u zenicama dno zapada svugde Svod izrešeta zvezdama I mrlja crninu tuđim galaksijama Tad severni vetar zviždi poput frula Kroz rđava rebra fabričkih skela I rasčešljanih krošnji osakaćenih vrba Da jednostavno biva obesmišljeno Kao zagasla ognjišta Napuštenih kuća Koje nisu više ničiji dom
Prašina je sklonjena sa zelenog naninog kofera onog istog koji je ispisao kilometre pored njenih stopala na prugama sveta onda kada je biti žena imalo drugačije značenje. Tragovi puta na koži uvek su davali snagu na nastavljam dalje. Sada slažem svoje uspomene tu u vazduhu između koji miriše na prošlost i naninu i moju. Sve
Следи новинске и остале таблоиде Реци како те свака рана као рана своја боли Сиротима по туру ударај Све ће то папир позлатити Мислим да ни у приручнику не пише другачије како се диктира хуманост као да то већ негде ни видели нисмо.
U diktaturi, Zabranjeno je da se govori, Da se pomene odakle sam Zato što to može drugog da uvredi. Zabranjeno je Potčinjenima da misle Radnicima da protestuju, Deci da kažu istinu ; A kod mene, Zabranjeno je da se govori o tebi Ali ja te krijem, kralju moj, I zahvaljujući tom zrnu razuma Srce je moje
Kada džin otruje moju hranu, Ja je pojedem i čekam te, A kad između nas podigne zid, Ja sednem uz taj zid i čekam te, Kad on pretvori laž u istinu, Ja zatvorim uši i čekam te, Kad mi taj džin naredi da ćutim Ja govorim pokretima i čekam te, A kad mi uništi kuću,
гледај да не постанеш сит месеца у костима или да ти лето не напусти југ Уме она да растера птице раскрвари небо Крећи се ван бинарног Разума О()дај се у сновима Пусти змију не скаче за врат Врат чувај од бесног пса учио нас човек Један два три Укини низове река Графиконе исто поништи Неће
Ovo je baš neki dobar dan NIšta se posebno nije desilo I verovatno neće I ne mora Prohladno jutro svakodnevica popodne spokojno miriše na kafu na tamni biskvit i fil od narandže preliven čokoladom miriše iako taj kolač nisam čak ni napravila ipak grizem ga slasno nevidljivi slatkiš nevidljivim zubima Sunce je danas tako nežno
Razumem sunce Nije me čaša mamurluku predala treznog Ni konobarica stolu zbog ašikovanja To bi muka leđno da zapliva u grudima preko alkohola Jeste, lomio sam jezik za zakon bez reda I za noć ispio stoleće tražeći razbigarde (po)remetio javni mir Uranjao u astal da kucnem čelom u drvo I sebi zavalio šamar da prebrojim
Моји монолози су само начин да кажем не ђаволима који заузимају увек исту страну када је рат Мада никада није извесно чија ће рука пасти у окршају титана Ђаволима који се стапају у масу толико да тек привид може да открије намере мумијског режима Сви знамо иза каквих решетака те ставља привид и каквом ће
Није ми био претежак камен, није ми ни престрм успон. Са врха дозивао је пламен, душа вођена беше крстом. Неизбежно је Икаруса видети, како крила му букте огњена, када и очима Сунце запрети, након тескобе и спуштена погледа. Спотакнем се изненада, опчињен призором тешким, па ми са плећа камен пада и остајем да на коленима
