Samo ogroman sudar vremena, tih povetarac uništenja. Prelazak preko vreline daha i pogleda oštrog poput koplja drevnih. Zvuk pretapanja univerzuma, sve to u trenutku rađanja ničega. Preko lica osećas glas, riku bolje rečeno, samih nebesa. Udarac toliko jak, izbacuje te iz ravnoteže. Silina ravna stvaranju bogostvoritelja. Bez iskre, energije. Bespomoćno stojiš samo i […]
У мојој кући се одувек тешко ж и в е л о, али увек када сам могао био сам срећан. И често сам сретао људе у чијој бих се кожи радије н а ш а о. Избледео сам тог априла. И све је постало ружно. И глас. И тело. И коса. И нокти. И ципеле.
„Priče neće da se pišu same“, govorila mi baka tako, dok je gledala kako ništa ne radim. I onda bi kazivala Ženidbu Dušanovu napamet. Sada gledam da makar sviram gitaru. I trudim se da čitam sve ispravno, da ne grešim. Akordi i reči prelaze u mirise sećanja. Baku su napustili njeni, kaže se – trbuhom
I Anatomija krila Nikada me nisu ex catedra naučili Šta reći anđelima dok im rastu krila. Govorili su da ima za svet značajnijih pitanja: Kako upravljati „ljudskim resursima“ Ili ući u delirijum pragmatičnog razmišljanja – Tamo „produktivnost“ ovde „efikasnost“. Nikada mi nisu pokazali sliku I rekli – vidiš, ovde započinje reuma. Nikada razgraničili gde prestaje
Лик ти видим у сновима Глас ти чујем у мислима Дозивам те у жељама, Али имам само траг парфема. Оног који најлепше мирише Оног који ме инспирише, Само то и ништа више. Да, још имам једну наду, Из мог срца, не могу да те украду И једну молбу фину “Пустите ме, да тражим га у
Зевсов син јури Солуном на Букефалу. Не осврће се за најдражом књигом Илијадом Коју оставља у својим одајама; Не осврће се за Исом и Гаугамелом Које оставља царству прашине Да се о њима стара. Брзоноги Ахилеј јури за оним Са којим га поистовећују, Пун срџбе и освете. Син бога Ра јури још увек на Букефалу
Gde nikad ne vlada tišina? U mislima. Čak su i preglasne. Sve prisutne. Nisu li usporile nakon tridesete? Ni malo. Divim se, sa kojom brzinom vetra se bore. Svesnije i otvorenije, zbog svoje iskrenosti, gube ravnotežu u tuđoj mudrosti. Sve ređe vagaju. Odlučne, u nameri ostvarenja, uzbuđenjima teže. Sa malo mašte ne čine se nedostižne.
имали смо хиљаде разговора у мојој глави дуго смо причали годинама сазидали смо свет од толиких речи свет у којем си заувек остао као оног уторка у рану јесен а и даље не волим уторке али твој глас волим често ми је озвањао кроз снове и питања где си и да ли ћеш се икада
Divni ljudi Čuj kako se cerekaju Pristojni i užasno vragolasti ko zna kakva iznenađenja kuvaju Da ih nema treba ih patentirati Kao rupu na saksiji napraviti manofukturu o državnom trošku I klepati domaće Jer uvozni su nikakvi Od nas se potruju omlitave i pobegnu Zna li ko bolje od bratije kako se radi o glavi
Dok smo gurali autobus, kome je proklizala lamela, sedamsto, osamsto metara uz blagu uzbrdicu, žene i deca išli su pored nas. Brzo smo se oznojili i počeli glasno da psujemo mada me je osećaj montipajtonovskog absurda prilično zabavljao. Već sam zamišljao kako ću da prepričavam ovo guranje, kao jednom-u-životu anegdotu, praveći se važan, što se
Ima tih praznina koje mi ispune grudi Pa u zenicama dno zapada svugde Svod izrešeta zvezdama I mrlja crninu tuđim galaksijama Tad severni vetar zviždi poput frula Kroz rđava rebra fabričkih skela I rasčešljanih krošnji osakaćenih vrba Da jednostavno biva obesmišljeno Kao zagasla ognjišta Napuštenih kuća Koje nisu više ničiji dom
Prašina je sklonjena sa zelenog naninog kofera onog istog koji je ispisao kilometre pored njenih stopala na prugama sveta onda kada je biti žena imalo drugačije značenje. Tragovi puta na koži uvek su davali snagu na nastavljam dalje. Sada slažem svoje uspomene tu u vazduhu između koji miriše na prošlost i naninu i moju. Sve
