ĐURĐEVDANSKA PESMA KOJA JE NADŽIVELA SMRT( neispričana priča) Đurđevdansko jutro 1942. nije svanulo kao praznik. Nije mirisalo na đurđevak, niti je donosilo radost. Nad Sarajevom se nadvila tišina koja je bolela, a u toj tišini – zatvoreni vagoni, bez vode, bez hrane, bez nade. U tim vagonima nisu bili samo ljudi. Bile su to neizgovorene […]

Bogati i siromašni mentalitet. Noć je bila tiha, ona vrsta tišine u kojoj čovek najjasnije čuje sopstvene misli. Za stolom, pod prigušenim svetlom, sedela su dvojica ljudi koje je život vodio istim putem – ali ne i istim pogledom na taj put. Godinama su radili, odricali se, verovali da će „sutra“ doneti više. I zaista,

ЕП О ЈУНАЦИМА КОЈИ НЕ ПОСУСТАЈУ У не тако давна времена, кад су горе биле више,а људи чвршћи него камен што га газе,кад се част мерила душом,а име носило као штит,роди се прича о јунацимакоји стадоше између мрака и отаџбине. Устао је мрак са запада,тежак, без гласа, без лица,као да хоће да прогута све што

Kad dobrota prestane da bude dovoljna Dobrotvor o kome se govorilo tiho, ali sa poštovanjem — kao o vatri koja ne peče, već greje. Nije imao ime koje bi se pamtilo u knjigama, ali su ga pamtila srca. Verovao je da je čovek rođen da bude most između tame i svetlosti, i zato je davao

Храброст у једној речи   Храброст. Реч која звучи као ударац звона у празној цркви. Јасна, а недокучива. Велика, а невидљива. Толико пута изговорена, а тако ретко заиста схваћена. Тог јутра стајала је исписана кредом на табли, крупним словима, као изазов: ХРАБРОСТ Два школска часа. Деведесет минута да се објасни оно што понекад ни читав

Kapija koja pamti čoveka   Postoje snovi koji se zaborave čim se čovek probudi. A postoje i oni drugi — retki, tihi, ali duboki — koji ostanu u duši kao trag na vodi. Oni ne dolaze da zabave čoveka, već da ga podsete na nešto što je odavno znao, a usput zaboravio.   Te noći,

Kada čovek progleda   Čovek često živi pored sopstvenog života, kao putnik koji sedi kraj prozora, a ne primećuje pejzaže koji prolaze. Naviknemo se na ljude, na njihove glasove, na njihove tišine, na prisustvo koje uzimamo zdravo za gotovo. Tek kada se nešto izgubi, kada se prostor ispuni prazninom, shvatimo da smo imali više nego

Половина која припада Небу Говори се да човек кроз живот хода са две торбе: једна је пуна онога што јестекао, а друга онога што је дао. Прву носи у руци, другу у срцу. Али тек накрају пута сазнаје која је тежа.као да је то истина која се подразумева: „Није знање — знање знати, већ је

Љубав без упутства У малом граду, где су људи живели једноставно и без много филозофије, живео је  Лука. Није био ни посебан ни необичан — осим по једној ствари: хтео је да разуме љубав као да је формула. Желео је упутство. Правило. Меру. Нешто што може да стане у реченицу. И зато је кренуо да

U najdaljem ćošku radionice starog majstora, ponosno je stajala jedna kutija sa alatom. Nije to bila kutija kakve se proizvode u današnje vreme, od plastike, sa točkićima, raznih boja i namena. Ovo je bila jednostavna, metalna kutija, koja kad se otvori ima još par malih pregrada za razne šrafove i sitan alat. Boja joj je

Човек који сваког јутра побеђује  Постоји један час који нико не види и нико не слави.Час када човек нестане. Ноћ спусти своју тамну завесу, угаси мисли као свеће на прозору, и оно што називамо „ја“ тихо се повуче у безобличност. Нема имена, нема брига, нема успомена. Само тиха, дубока празнина. Ипак, у том мраку, негде

Сутра које нас краде Постоји једна тиха сила која нам свима стоји на путу.Не видимо је, не чујемо је, али је осећамо у сваком тренутку када кажемо: „Урадићу сутра.“ Сутра — та једноставна реч — постала је највећи лопов нашег живота.Краде нам храброст, краде нам време, краде нам шансе.Краде нам људе које волимо, јер им