Oduvek su nam govorili i učili nas da je ljubav nešto najlepše, da zbog nje letimo visoko, a niko nam nikada nije rekao koliko može boleti. O tome je razmišljala i Iskra dok je sedela na obali reke i čitala. Zapravo, pokušavala je. Trudila se da pročita bar jednu […]
Zarobio si me za sebe Svirajući na žicama moje duše; niko kao ti nije umeo da pogodi note, da me oblikuje u pesmu, u najlepše stihove. Ali do tvog srca razapeta je tanka struna; nesigurnim koracima ljuljam se po njoj ka tebi, a ti odmotavaš klupko među rebrima, i bivam ti sve manje važna,
Možda mi fališ. U trenucima kada pijem tvoj omiljeni čaj. U trenucima kada osetim poznat parfem na slučajnom prolazniku. Ili kada pada kiša. Možda mi nedostaješ u danima kao što je ovaj, ili kao onaj što je bio juče. Tmuran i sa puno vetra. U trenucima kada taj vetar donosi tvoje ledene poljupce. Kada vidim
Legla sam sinoć i od svih ljudi na svetu s kojima sam ikad bila u kontaktu setila sam se baš tebe i onog trenutka u vremenu u kom te gledam s balkona ruku položenih tamo gde je srce čuvajući ga da iz grudi ne iskoči. Odlaziš. Koračaš hrabro i ja ne znam krećeš li tek
На тренутак помислим требало би, али схватим да одавно не вреди. Не вреди писати теби. Не вреди писати ни о теби, али опет ето пискарам по мало. Тек толико да се не угушим од сопствених мисли. Тек толико да ме жеља мине. Загрлим јастук и замислим тебе. Па њему шапнем све што бих теби да
Odrasla je sa braćom u raskošnoj kući, koja je pre ličila na vilu, opasanu zidinama i listopadnim drvećem. U njoj su se nekada okupljali umetnici i književnici, dobitnici raznih nagrada, ali se vremenom porodica povukla iz društvenog života, i živela mirno i skromnije nego u predratnom vremenu. Ostale su samo fotografije na zidovima, i umetnička
Sedela je za separeom. Spuštenih ramena i pognute glave. Kružila je prstom po čaši gorkog martinija. Tiho ispijajući kap po kap. Pitao sam se gde vode tako lepu damu u maloj crnoj haljini misli? Bila je tajanstvena. Njena jednostavna mala crna haljina je krila toliko tajni koje sam želeo otkriti. Prošla je svojim tananim prstima
Величанствени град. Град који ми улива нервозу и спокој у исто време. Град у ком бих се лако изгубила, али још лакше нашла пут до тебе. Место где у исто време желим да будем и не желим. Никада га нисам посебно волела, а сад сам заљубљена у његову скривену лепоту. Заљубљена у мирис јутарњег хлеба,
Дођу тако дани кад би ништа или све. Дођу дани као овај данас, кад ни киша не зна хоће ли или неће, крене па стане и тако у круг. Ја по њој, кренем па станем, па погледам одраз у прозору, па гледам небо и опет кренем па станем јер не знам куда бих. Не знам
Пијем омиљени чај и удишем мирис тамјана који доноси ветар. Недеља је. Јутрос сам обишла оближњу Цркву и запалила једну свећу за твоје здравље. Сада седим на тераси и замишљено гледам небо. Посматрам сиве облаке како се крећу, полако, али сигурно. Сви у једном смеру, као да су једно. Као да су једно, ово ме
Bila si kreator moje inspiracije. Izgubio sam te, zajedno sa svom inspiracijom koja je gorela u meni. Vatra je prešla na mene i u trenutku kada sam osećao posledju iskru kako sagoreva, pomislih da je kraj, ali nije ga bilo. Kada sam shvatio da sam zapravo ja taj koji bira ono što će ga inspirisati,
