tekla si kroz mojevenekao krvbila si mojpotok zivotamoja crvena rekabila si mojglasljubavibila si moje okobila si moje nebobila si moj spasbila si jai ja sam bio tibili smo jednoa sada vise nismoniti cemo bitizasto?tvoj miris vise ne osecamtvoje lepote nemadobila si krilai odletelatako tako visokodostigla do zvezdaa ja do tebene mogu da stignemnemam snagejer si […]
potrazi memozda me i nadjesnegdegde nije sve istou drugoj dimenzijinegde gde nema ljudiostalih ljudigde smo samo nas dvojekao adam i evau rajuali rajbez greharaj koji ce sa tobom trajati vecnooprosti moj greh
reanimacija naučne erotike iznenadna smrt naglo i očekivano nekada smo bili zdravi puc-puc kokice pucaju sjednimo natoči krvi valjda smo ljudi neke teče niz grlo započnimo reanimaciju položeni na bok gravitacija suprotnog smjera jesmo li sigurni u ovom ludilu tresu nas po ramenima neki zvukovi odzvanjaju jesmo li dobro jeste li dobro jesi li dobro
O prećutanim rečima ne mogu da pišem. Zbog prećutanih reči ponekad plitko dišem, uzalud se trudim da ćutim tiho, kad mi reči izviru kroz stisnute zube. O prećutanim rečima sanjarim noću, prećutane reči uvlačim u svoju samoću, prećutane reči su izvor nadanja mojih prećutanih reči više se ne bojim. Prećutno nikad ne klimam glavom prećutno
palim poslednju cigaretu dok pretrpavam kofere krpicama i ostacima svega što sam bio ovde tablete za migrenu ponesi, tamo gde ideš duvaju jaki vetrovi, majčin vuneni šal, tamo gde ideš je studeno nema onog obećanog sunca uzmi sve ono što ti je ostalo, razbacano po plakarima i ostavi život ume da iznenadi, budi spreman karta
Nosila je jaknu od aluminijuma. To verovatno nije bio čist aluminijum, već ojačan nekom legurom. Umesto rajfešlusa imala je šavove koji su radi sigurnosti bili zavareni. Malo ljudi je znalo da ona ima takvu jaknu, jer za svakog običnog prolaznika, površnog prijatelja, rođaka, ta jakna je podsećala na sve ostale jakne koje devojke nose. Ispod
Sprat ispod, tri dana zove Jovu. Jooovo, Joooovo, Joooovo… U pravilnim razmacima. Bez umora. Satima. Tri dana i noći. Neko na umoru, umire u sobi ispod. Sprat iznad, tri dana hoda po sobi. Na prstima. Sedi, sluša, gleda u pod i plafon. Razumevajuci bol umirućeg ali bez želje da stvarno pomogne, samo sa nadom da
1 Pričaju. Dobro i inspirativno pričaju. Pričaju, govore, objašnjavaju, uče… da je tvoj svet u tvojoj kutiji. Da su tvoji pogledi ograničeni i da dopiru samo do zidova kutije. Da imaš samo subjektivnu sliku o životu i svetu. Tvoju ličnu. Formiranu na osnovu tvog dosadašnjeg iskustva. Pozivaju te da se probudiš! Da otvoriš oči! Da
Ima starinsko ime. Jedno od onih starih ženskih imena, poput Perside, Ruzmarinke… ne volim takva imena. doduše i moje ime je staro ono na “slav”, ali ga volim, valjda zato što je moje. Ona je često sa mnom. ponekad mi bude jako lepo dok je tu. tada i napišem nešto. baš ovo sam napisao u
Odavno više ne čitam između redova, a čitao sam, čak i previše, i kada je trebalo i kada nije. Vremenom sam prevazišao redove, pa sam čitao između stranica, između knjiga, između ljudi… e tek onda sam shvatio da je sve to isto, i redovi i stranice i ljudi, pa sam prestao da čitam. Da se
Noć puzi kroz durofilin Kroz mene na krevetu tri sata sede kao tri godine Vetar zviždi kroz tavan, vazduh zviždi kroz pluća Slabost poseduje misli i telo Sjedinjenje gušenja. Mrak siluje bunilo, bunilo nežno ljubi oči, oči proždiru plafon. Slavim zavisnost od amputacije na živo. Disanje prekida ovu lepotu ljubavi. … Kiša… nadjačava disanje …
Leži u krevet umoran. Gleda u plafon. Plafon je umoran od njegovog gledanja. Kaže da prekine gledanje ili preti padanjem. Jer i padanje je umorno od stalnog provlačenja kroz njegov život, pa mu još fali i plafon ! – Dobro, izvini ! – reče naš umorni junak i naglo skrenu pogled ka zidu. To je
