Hteo bih da sam najveća monadaI da kroz mene sija pravdaAli ja sam samo crvKoji isisava ljudskosti krvImam sve papireZnam vaše prezireMoja su hiljadu imenaPočela je noćna smenaSamo jedan šrafPotreban mi je mali gafI biću zamenjenI u očima svetog osđen

mnogi ovih dana preuzeše ulogu doktorapostavljaju dijagnoze bez pregledamoja dijagnoza je bitna za ljudenjihovi životi ovise o konac njekažu da nisam normalnanagađaju drugi doktor kaže umorna‘od čega? ne radi ništa ‘nova dijagnoza melanholijadugo sam sama mora da mi fali nekoipak ne možeš sam živjeti kažu možda je i duševna bolests njom sam opasna po druge

umačemo hljeb duboko masnoća se cijedi niz ruku kolesterol povišen jetra masna mi umačemo poštovani gledatelji dobra vam večer pratite dnevnik ovo su najvažnije vijesti dana danas je zabilježen novi slučaj femicida još jedna žena još jedno ime zaboravljeno među statistikom i ciframa obrazovanje tone u školama nedostaje učitelja a i ovih što ima su

Još uvek te pravim od raskomadanih delova izbledele čežnje,rasute po promrzlom mračnom podu požude i neostvarenih obećanja. Bojim te najlepšim zlatnim bojama izlazećeg Sunca istrošenim temperama razbacanim po podu mojih sećanja. Neprekidno ti vrhom pokidane četkice dodajem svetlucavi sjaj na lice i potiljak uzavreo od čekanja.Drhtavim rukama,svilenim pokidanim nitima nam spajam siluete zarobljene u mračnom

Ponekad želim da nestanem. Da vetar odnese moje telo u zaborav.Da zemlja proguta moje telo. Da voda potopi moje kosti.Ponekad želimda nestanembez tragova.

Био је то просечан августовски дан, Изразито топао, чак и за овај део године, Киселог лица сам напустио стан, Као пред ратом, бежећи од родбине.   Жега ме је притискала са свих страна, Нерви су ми треперели као неонке, Иако излазак није био део плана, Вапим за миром након синоћне нетренке.   Мојом улицом шуњао

ne znam je li i dalje tako prazno     prvo slovo   govor jedan / možda je sve bila laž     naterala sam se dobro sam se naterala da okupim par ljudi oko sebe govorim šta imam da govorim mada hipoteze koje se iznose nisu ništa do prazna okrugla flaša bez dna kada

Ове сам ноћи лако схватио, Колко је за срећу потребно мало, Па ми се осмех на лице вратио, Јер имам некога коме је стало.   Лежала си дуго, по мени посута, Склупчана ту, на мојим грудима, Спавала мирно, као мала кошута, Скривена далеко од погледа људима.   И дуго сам те гледао, очаран и нем,

У глувој ноћи, кад све спи, Кад се над градом надвију сни, Након што заврши народни пир, Тек тада у престо заседне мир,   А следећег јутра, кад зора заруди, Звук воза на шинама цео град буди И чим она из воза у град наврати, Све булеваре прекрију шапати.   Скривају погледе, мушкарци и жене,

Свеж априлски дан на палуби, Посада је увелико спремна на Маркизу, У које год једро човек да се задуби, Закључио би, на крају, исту експертизу.   Горди, смеђи џин спремао се за полазак, У луци Антверпен уобичајена бука, Као да град очекује неки важан долазак, Била је то престоница разних марифетлука.   Свуда су наоколо

Још један сасвим обичан Четвртак, Ни по чему другачији од осталих, Котрљао се незграпно као белутак, Шутиран друмом свих пролазних. Јесен је унајмила све градско дрвеће, Да сашијe најфинији капут за путеве, На пут крећу све трупе војске летеће, Истим трагом куда су лани лутале. Небо се замутило тмурним нотама, Облак се шепурио поносно ко