1. poglavlje 1. Rešila sam da pišem pesme Ne sad – već mnogo ranije jer sam shvatila da ih brže pišem nego prozu Redovi se samo nižu kao dijalozi u roto romanima Za tili čas napišem tri stranice a da ne razmišljam o zapletu Rasplet se sam sebi nametne to jest kako ga ko zamisli […]
“Nedostaješ mi.” Ushićeno i sa sjajem u očima je gledala u displej svog telefona. Sa velikim nestrpljenjem je čekala njegov odgovor. Istina je da je obećala sebi da će se truditi da što manje govori o svojim osećanjima, emocijama, ali u ovom trenutku je to bilo jače od nje. Želela je da mu stavi
Ono što me čini sretnim jeste dno na kraju čaše Ono što me veseli je bledilo posle iskapane noći našeOno što me čini indoletnim Epikur još davno rečeKo će koga nadmudriti pitanje me stalno peče Za novac me nije brigaVeselo se i bez njega nosimA veseli me teška knjiga i to što u sebi nosimMožda
Kakve li greške počine oni koji venu u usamljenosti? Svaki dug treba da se oduži u životu u kom je počinjen. I treba da ga oduži onaj koji ga je počinio, ne njegovi naslednici – ako mu sudbina uopšte bude blagonaklona i nagradi ga porodicom. Ništa ne šamara jače od greha predaka. Mada ja ne
Не могу пронаћи бар једну реч ни две за песме што се овде не пишу више, у оваквом друштву које одузима све, без слободе и места за њих-којих је лише. Не могу се остварити путеви сна, сигурни кораци и видици јасни, за избављење свих нас са дна, у друштву чији образи нису више часни.
Da mi je znati kud me vode stope, Stazama pravim prostrtim do cilja? Kada me vatre poput svijeće stope, Ostaje li barem nit mog fitilja? Hoću li plamtjeti kao Sunca zlato Što donosi svjetlo i vjetar topao? Da me se sjeti barem netko zato, I da mu zbog toga ne bude žao. Vodi
Predstava je imala samo jedan čin, ali utisci se moraju podijeliti veći broj poglavlja. Ne iz razloga genijalnosti predstave (koja je bila ok, ali ovo nije recenzija), već raznolikih utisaka samo jedne gledateljke. Ulaznice su bile rođendanski poklon gledateljki, kojoj se poklon beskrajno svidio, jer je iskustveni i izražava poštovanje prema ukusu i možda malo
1. poglavlje Gospođa Poleksija se šetala baštom i brala ruže, uredno ih stavljajući u pletenu korpu koju je dobila za rođendan. Zadovoljno se smešila i prilazila ukućanima, koji su je milo gledali i zahvaljivali se nebesima što je živnula, posvetila se sebi i vrtlarstvu koje je, nakon raskida braka, zapostavila. Prošlo je od tada sedam
Već par godina pitam sve: kako su djeca? Da li su sretna? I svaki put dobijem odgovore: Dobra je, odgovoran je, sluša, uči ili ne… Ništa od toga nisam pitala, osim da li je dijete veselo? I ne dobih još odgovor, ali gotovo nikada ni za odrasle nisam čula taj odgovor. Istina i pitanje vrlo
1.Uvek sam ti prijatelj, šta god da bude U potrazi za mirom išunjala se na terasu, ali je tamo zatekla Teodora zagledanog u daljinu. Trgao se kad je shvatio da više nije sam. Valerija se okrenula da pođe, a onda je shvatila da on plače. -Želiš li da odem? – tiho ga je upitala. Odmahnuo
19.11.2013. Svake noći ovog novembra sklopiću oči i videću tvoje usne.I sve što si mi dao, pamtiću.Ja ne želim da zaboravim ni jednu reč, nijedan dodir, pogled i uzdah.Sve je bilo tako savršeno.A ti si bio lep ispod zvezda.Ne želim da budeš uspomena.Sve sam to zamišljala u svojoj glavi i sanjala.Da te osetim, da te
α’ I α’ I Zubi su loši, krv je sve tanja. Budimo se sve ranije neispavani, ali bez ikakve mogućnosti da zaspimo. Protutnjale su godine i ostavile traga na našim telima, na licima i u dušama. Mnogo toga nam se desilo za pedeset godina života, a mnogo toga nas je i zaobišlo – nasledstvo zaboravljenih
